Utisci sa Hilandara

„Hilandar je sasvim druga dimenzija u odnosu na život u svetu. Tamo imaju drugačiju svrhu i cilj. Pokušavao sam da im posmatram lica, oči. Teško je bilo videti, pogledi su im upereni dole. Tek drugi, treći dan sam uspeo da vidim poneko monaško lice i oči, njihovu radost, ljubav koju imaju... To je nešto što je svima nama koji živimo u svetu danas potrebnije neko ikada“

Šapčanin Aleksandar Palinkaš nedavno se vratio sa Svete gore i odazvao našem pozivu da nam dočara utiske boravka u srpskoj carskoj lavri, koju je, posle četrnaest godina, po blagoslovu manastira Hilandar, ponovo posetio.

Kakve utiske donosiš sa Hilandara?
– Neopisive, Slava Bogu. Čim smo sišli sa broda, kada sam ušao u autobus, obuzela me je radost, suze su mi same krenule. Velika blagodat, osećaj prisustva Majke Božje, sasvim druga dimenzija... Kada sam prvi put posetio Hilandar, rođeni brat mog drugara se zamonašio. Poslednjih nekoliko meseci konstantno mi se vraćala misao na njega. Prošle godine me je pozvao da dođem i kad su se stekli uslovi, otišao sam po blagoslovu.

Kako Ti je proticao jedan hilandarski dan?
-Molitva i rad (poslušanje), ništa se ne radi bez blagoslova i to je nešto posebno. U jednom trenutku osetiš mir, koji je danas, siguran sam, preko potreban svakom čoveku. Poseban je ulazak u crkvu koji mnogo toga govori. Isti osećaj sam imao i kad sam prvi put bio. Sam pogled na izlizane stepenice, na kojima se vidi trag vekova, što me je fasciniralo, posebno na poslednju stepenicu na vrhu koja se praktično sjedinila sa podom, nešto je što bih teško mogao opisati. Samo jedna pomisao me je obuzela: „Hodaš kuda je hodao Sveti Sava, Sveti Simeon Mirotočivi, Sveti Knez Lazar, sveti srpski kraljevi, carevi, monasi...“ Ima mnogo tragova istorije koji nas vraćaju korenima, onome što je Srbija nekada bila, duhovno, a samim tim i ekonomski. I neizbežna pitanja: Gde smo sada? Šta je čovek bez Boga ?

Nikada čovek nije bez Boga.
-Naravno, samo je pitanje koliko čovek danas želi to da vidi zaslepljen svojim egoizmom. Osećaj prisustva Božijeg čovek treba sam da oseti, snažnu potrebu za kontaktom sa Bogom, jer tada sve izgleda drugačije, sve se menja ... Razmišljao sam o svom životu, greškama koje sam napravio, osetio pokajanje, potrebu za promenom što i jeste istinsko pokajanje. Ispovedio sam se ocu Spiridonu. Slušao je pažljivo, sa puno ljubavi, sve što sam govorio, a onda očinski, sa puno brižnosti savetovao. Posle ispovesti video sam jednog starca, koga je teško bilo uhvatiti pogledom. Samo bi se pojavio i nestao. Uspeo sam u crkvi, na bogosluženju da mu vidim oči, koje su, kažu, ogledalo duše. Raspitivao sam se ko je taj starac, rekli su mi da je teško je doći do njega. Jedan brat je uspeo da mu priđe, a on mu je suznim očima rekao: „Nema više ljubavi ...“

NEMA SMISLA BEZ BOGA
Pravoslavlje sam počeo da upoznajem krajem devedesetih, a tek 2000. sam shvatio da je Božja ljubav ta koju sam tražio ceo život. Slušao sam mnogo o ocu Jovanu, kasnije mom duhovniku, koji je u to vreme bio monah na Kosovu. Imao sam želju da ga upoznam, da mu se ispovedim i razgovaram sa njim, što se, hvala Bogu, dogodilo. Često je pričao o zadnjim vremenima, o čoveku kao Božjem stvorenju i njegovom opstanku u ovom svetu i vremenu koji ide ludom brzinom. To je tada bilo malo neverovatno, a sada vidim kako vreme brzo prolazi, sve se naglo odvija i menja, po ljudima se to najviše primećuje. On je stalno maštao o hrišćanskom selu, o ljudima koji će se zajedno spasavati. Ne može čovek sam. Ima ljudi koji mogu, ali to su duhovni gorostasi. Bog čoveka nije stvorio da bude sam. Iz ove situacije i stanja u kom se čovek danas nalazi, samo velikim naporom, trudom i radom na sebi, može dati svoj doprinos ka duhovnom osvešćenju, koje je srpskom narodu neophodno. Čovek se izgubio, otuđio od Boga, a bez Boga ništa nema smisla.

Dešava se kako je i rečeno: „Ohladeneće ljubav mnogih“.
- Istina. Hilandar je sasvim druga dimenzija u odnosu na život u svetu. Tamo imaju drugačiju svrhu i cilj. Pokušavao sam da im posmatram lica, oči. Teško je bilo videti, pogledi su im upereni dole. Najpre su mi delovali „namrgođeno“, što je meni bio pokazatelj mog duhovnog stanja. Tek drugi, treći dan sam uspeo da vidim poneko monaško lice i oči, njihovu radost, ljubav koju imaju... To je nešto što je svima nama koji živimo u svetu danas potrebnije neko ikada. Duhovnici nam savetuju: „Ne tuguj, ne brini, ne padaj u očaj, uninije, prepusti se Bogu, veruj, raduj se, obrati Mu se i prebaci sve svoje brige i probleme na Njegova leđa i On će ti pomoći, velika je ljubav i milost Božija ...“

„Dosta je danu zla svoga“?
-Da, a mi smo stalno u brigama i problemima koje prete da nas progutaju. Čovek treba da vodi računa, da bdi nad sobom da ne bi postao neosetljiv, da se ne bi izgubio, nego da da sve od sebe, da se bori sa sobom. I kada ima nejasnog i nerazjašnjenog ne treba se stalno pitati: „Zašto?“ Istina, teško je da čovek vlada sobom u takvim momentima. Desilo se što se desilo po Božjoj volji, dopuštenju, promislu. U takvim momentima treba reći sebi: „Slava Tebi Bože !“, samo neka je na spasenje svim ljudima koji prolaze kroz teške situacije. Ubeđen sam da, ako čovek sebi dozvoli da ga problemi odvuku, postaje sve slabiji i nemoćniji, a onda dolaze svakakve bolesti. Treba zahvaljivati Bogu na svakom trenutku, koji se živi samo sada. Patrijarh Pavle je došao do istog zaključka kao i naučnik Nikola Tesla - da vreme ne postoji, da se kategorija vremena ne odnosi na Boga, na Njega se odnosi večnost, nema ni prošlosti ni budućnosti, samo trenutak u kom živimo.

Kakav je raspored hilandarskog bogosluženja?
-U postu su službe prilično duge, uz vizantijsko pojanje. Jutarnja služba počinje oko 3 ujutru i traje do 7, onda se ide na poslušanje ili se povlači u kelije, potom u 11 počinju časovi, večernja i u nastavku Liturgija. Vikendom je drugačije. Bogosluženje traje od 3 ujutru do pola devet. Posle Liturgije je trpeza koja je jedna jedina u Velikom postu.

Jesi li dobio odgovore po koje si otišao?
-Neke jesam, a neke još uvek čekam. Doći će kad im bude vreme, Bog zna kada je to. Trudim se da blagodat i mir zadržim što je moguće duže. Svakodnevica pokušava da prodre u mene, ali se držim nekako, ne dam se. To je ono što čovek treba da pobedi u sebi. Žao mi je što sam bio bolestan prvih par dana, ali to je bilo iskušenje koje se dešava u susretu sa velikom svetinjom. To je taj trenutak kada osetiš sopstvenu nemoć i Božju pomoć i zastupništvo Presvete Bogorodice. Blagodaran sam Bogu i Presvetoj Bogorodici što sam imao priliku da ponovo posetim Hilandar.

M.F.

Info

Berza

Utisci sa Hilandara

Religija

Остале вести

Najnoviji broj