ŠABAC MOJE MLADOSTI: ŠABAČKI BIOSKOPI
PARIZ OD NEZABORAVA (1)
Šabac je pedesetih/šezdesetih prošloga veka prednjačio po broju bioskopskih sala u odnosu na broj stanovnika. Pariz, Kasina, Dom Sindikata, Letnja bašta, Dom JNA, HI „Zorka“, MZ „Žika Popović“, bioskopske sale i salice po šabačkim školama/preduzećima, selima.
Bioskop „Pariz“ se nalazio na početku Karađorđeve, parna strana, prepoputa današnjeg tržnog centra „Kifla“ i hotela „Sloboda“. Prve filmove gledao sam kao osnovac, sa školom/Jankova, domaći: Živjeće ovaj narod/Čarobni mač. U prvom, Nemci vešaju partizanku Jagodu, neće da oda „brata i dragana svoga“, partizane. Uzvikuje: Vešajte! Živjeće ovaj narod! U drugom, obrada naše narodne bajke „Baš čelik“. Nedavno sam ih ponovo gledao, na disku. I dalje su za mene vrh naše kinematografije, u moru novokomponovanih nebuloza.
„Pariz“ je imao tri izloga. „Tekući film“ u jednom, s plakatima i fotografijama, u drugom - sledeći film, u trećem - očekujemo za mesec/dva. Projekcije: od četiri, za nas, dečurliju. Stanlio i Olio, tj Debeli i Mršavi, Pat i Patašon, Abot i Kostelo, braća Marks, Tarzan, Din Martin i Džeri Luis, i naravno Čaplin! Od šest, za srednjoškolce - Rat svetova, Crni biseri, Marijana moje Mladosti, Devojka sa reke, Gorki pirinač... Od osam za roditelje i studente - Istočno od raja, Buntovnik bez razloga, Div, Divljak, Roko i njegova braća, Karmen Džons ““ Džems Din, Marlon Brando, Alen Delon, Hari Belafonte... Prošvercuješ li se na projekciju koja nije za tvoj uzrast, čeka te smanjenje ocene iz vladanja. Karte smo vadili na blagajni, u uzanom hodniku, priklješteni zidom i gvozdenom šipkom/štanglom. U red smo čekali od ranog jutra, blagajna se otvarala nekad u deset pre podne, nekad u jedan popodne. Otimačina oko sedišta u prvom redu, što bliže glumcima. Daju ti po dve karte, da ne preprodaješ, potražnja veća od ponude. Uzane betonske stepenice vode na „sprat“, u sobičak za „kinoaparatera“. On, direktor bioskopa, kasirka, „cepač“ karata, razvodnik i redar bile su glavne face u Šapcu. Kakve komitetlije, direktori, partijski sekretari, omladinski aktivisti. Doturi li im se karta, pukne bruka, pa tokom cele projekcije padaju dobacivanja.
„Pariz“ je imao prvi veliko platno u eh Jugi, sinemaskop. Polukružno. Postojala su dva ulaza/izlaza. Na glavni možeš, ako si odrastao, sat ili dva ranije u bife. Slušaš radio, pijuckaš, nabadaš ćevape. Tu su i stepenice, vratašca se otvore ustaj, daj kartu „cepaču“, ulazi u salu, redari te „sprovode“ do tvog sedišta. U bifeu, uramljene fotografije, nigde Tita, samo glumice i glumci: Merlinka, Sofija Loren, Đina Lolobriđida, Žerar Filip, Džon Vejn... Behu i separei, sa pod dva i četiri sedišta. Momak i devojka/dva drugara i dve frendice. Pride, navučete zavesu od crvenog satena. Živa zgoda za „ljubovisanje“. Posle mama pita: Gde ste sine/kćeri bili? U „Parizu“, mama. Šta ste radili? Ništa. Gledali film. Imali smo i cigaret pauze, između dve rolne, kad se vrata otvore izađemo i zadimimo.
Bioskop „Pariz“ se nalazio na početku Karađorđeve, parna strana, prepoputa današnjeg tržnog centra „Kifla“ i hotela „Sloboda“. Prve filmove gledao sam kao osnovac, sa školom/Jankova, domaći: Živjeće ovaj narod/Čarobni mač. U prvom, Nemci vešaju partizanku Jagodu, neće da oda „brata i dragana svoga“, partizane. Uzvikuje: Vešajte! Živjeće ovaj narod! U drugom, obrada naše narodne bajke „Baš čelik“. Nedavno sam ih ponovo gledao, na disku. I dalje su za mene vrh naše kinematografije, u moru novokomponovanih nebuloza.
„Pariz“ je imao tri izloga. „Tekući film“ u jednom, s plakatima i fotografijama, u drugom - sledeći film, u trećem - očekujemo za mesec/dva. Projekcije: od četiri, za nas, dečurliju. Stanlio i Olio, tj Debeli i Mršavi, Pat i Patašon, Abot i Kostelo, braća Marks, Tarzan, Din Martin i Džeri Luis, i naravno Čaplin! Od šest, za srednjoškolce - Rat svetova, Crni biseri, Marijana moje Mladosti, Devojka sa reke, Gorki pirinač... Od osam za roditelje i studente - Istočno od raja, Buntovnik bez razloga, Div, Divljak, Roko i njegova braća, Karmen Džons ““ Džems Din, Marlon Brando, Alen Delon, Hari Belafonte... Prošvercuješ li se na projekciju koja nije za tvoj uzrast, čeka te smanjenje ocene iz vladanja. Karte smo vadili na blagajni, u uzanom hodniku, priklješteni zidom i gvozdenom šipkom/štanglom. U red smo čekali od ranog jutra, blagajna se otvarala nekad u deset pre podne, nekad u jedan popodne. Otimačina oko sedišta u prvom redu, što bliže glumcima. Daju ti po dve karte, da ne preprodaješ, potražnja veća od ponude. Uzane betonske stepenice vode na „sprat“, u sobičak za „kinoaparatera“. On, direktor bioskopa, kasirka, „cepač“ karata, razvodnik i redar bile su glavne face u Šapcu. Kakve komitetlije, direktori, partijski sekretari, omladinski aktivisti. Doturi li im se karta, pukne bruka, pa tokom cele projekcije padaju dobacivanja.
„Pariz“ je imao prvi veliko platno u eh Jugi, sinemaskop. Polukružno. Postojala su dva ulaza/izlaza. Na glavni možeš, ako si odrastao, sat ili dva ranije u bife. Slušaš radio, pijuckaš, nabadaš ćevape. Tu su i stepenice, vratašca se otvore ustaj, daj kartu „cepaču“, ulazi u salu, redari te „sprovode“ do tvog sedišta. U bifeu, uramljene fotografije, nigde Tita, samo glumice i glumci: Merlinka, Sofija Loren, Đina Lolobriđida, Žerar Filip, Džon Vejn... Behu i separei, sa pod dva i četiri sedišta. Momak i devojka/dva drugara i dve frendice. Pride, navučete zavesu od crvenog satena. Živa zgoda za „ljubovisanje“. Posle mama pita: Gde ste sine/kćeri bili? U „Parizu“, mama. Šta ste radili? Ništa. Gledali film. Imali smo i cigaret pauze, između dve rolne, kad se vrata otvore izađemo i zadimimo.
Najnoviji broj
18. april 2024.
