MLADIĆ S TRUBOM U DOMU SINDIKATA (1)

U Domu sindikata/Radnički Univerzitet „Moša Pijade“, održavani su skupovi sindikalaca, priredbe za državne praznike, Političke škole, večernje oš i srednje, za prestarele/za dve godine završiš sve i postaneš direktor. Kasnije, Horske svečanosti i susreti folklornih grupa iz eh Ju. Beše i bioskop, sa 500 sedišta dole, u sali, i 100 na balkonu! Ranih pedesetih filmovi su gledani samo „preko sindikata“, pa smo išli s roditeljima. Potom počeše da prikazuju filmove „slobodno“. Karte smo „vadili“ od 16h, za prvu projekciju - 18h, kad ona počne vadiš karte za 20 i 22h. Za razliku od bioskopa „Pariz“, isti film bio je za sve tri projekcije, i nije se vodilo računa o uzrastu, a mogao si da kupiš ne dve karte, kao u „Parizu“, nego-deset! Živa zgoda! Postaviše reklame za filmove, dva izloga ispred stepeništa, i veliki u centru Šapca, između Crkve i Narodne banke, gde je sada semafor, njega tada ne beše, nije ni bilo automobila. Petnaest minuta pred projekciju domar, Aca Večerinović - Večera otvori gvozdena dupla vrata/staklena, i nagrnemo „kao mutavi“ u predvorje. Karte cepa čika Marko. Odatle ka ulazu za salu, ili stepeništem na balkon. U predevorju su bili „izlozi“ s filmovima koji dolaze. Uz betonske stubove - piksle, za pušače i „grickaše semenki“. Desno: klozeti, posebno „ženski“, posebno „muški“. Zaudaralo je iz oba. Skoro svi imali smo kod kuće nužnike čučavce, pa nam je ovde bilo gospodski, luksuz, išli smo i kad nas nije „teralo“. Svaki film je imao filmski žurnal. Trajao je i po pola sata, nešto poput današnjih TV Dnevnika, naravno politika i političari/a ko bi drugi! Stariji su ovo voleli više od filma. Za nas, mlađe, teška gnjavaža. Propuštali smo žurnale, uz cigare i semenke u predvorju. Ogromne gužve bile su za film „Mladić s trubom“, melodrama s Kirk Daglasom u glavnoj ulozi. Momci su kupovali trube, pa se noću nije moglo spavati od frajera koji su vežbali sanjajući da i oni postanu trubači, da tako zavode cure. Najbolji su nastupali na audicijama, ako prođu svirali su na igrankama po školama, i u letnjim baštama/“Zeleni venac“, „Lovac“, a nedeljom u šabačkom Pozorištu/muzički matine u jedanaest. Bili smo preteča sabora trubača u Guči, samo što se trubio do tada nepodoban i zabranjivan džez. Kirk Daglas, eto, skinu „zabranu“. Kad je deset kodina kasnije Kirk boravio u Jugoslaviji, Milić od Mačve ga dovede u Belotić. Ispriča mu o pomami za Kirkovim filmom, i za trubama, sredinom pedesetih. Potom smo igrali fudbal na male goliće, padala je kiša, a Kirk i glumci u belim odelima. Stevan Cvejić-Purca davao im je golove, pa su Ameri predali meč, blatnjavi i zadihani. Iz mog, ben(t)skobarskog društva, kad smo poodrasli, Mića Popović-Pop, bio je slika i prilika Kirk Daglasa. Uslikah ga u mom kariranom sakou, i u mom dvorištu, Karađorđeva 21, tu je danas hotel „Sloboda“. Nema više bioskopa u Domu sindikata, nema čika Ace i čika Marka, nema stare Ben(t)ske bare, nema Milića od Mačve, Kirk Daglasa, nema ni Miće Popovića, preminuše i njegove sestre Mira i Vera, i više od pola mog nekadašnjeg društva. Ostadoše na retkim fotkama, i u ovim mojim sećanjima. Eto šta vam je život! Pfu! Prođe za tren, sa svim našim prijateljima i neprijateljima. Zato, rekoh li?, zagledajmo se u sebe, poštujmo se i pomažimo, manimo se palanačkih podmetanja nogu i tračeva.