Berza

  • aero 830 ▼ -1,19%
  • coka 9.707 ▼ -2,93%
  • dinnpb 4.000 ▲ 7,93%
  • dnos 2.400 ▲ 4,35%
  • enhl 683 ▼ -2,43%
  • hmbg 750 ▲ 12,61%
  • impl 3.350 ▲ 4,33%
  • kmbn 3.241 ▲ 1,28%
  • kmbnpb 1.350 ⚫ 0,00%
  • niis 685 ▲ 0,29%
  • puue 156 ▼ -3,11%
  • rmbg 29 ▲ 16,00%
  • stup 5.904 ▼ -0,05%
(5. april 2012.)
ŠABAČKI BIOSKOPI

JEDAN DAN ŽIVOTA MAME HUANITE

HI „Zorka“, pedesetih! Zahvaljujući njoj, izgrađena su šabačka naselja Ben(t)ska bara i Trkalište, i prva dva solitera u Šapcu, zvali smo ih ““ Zorkini. „Zorka“ je imala i bioskopsku salu. Projekcije od sedam uveče, „bogu iza nogu“. Tada se Pop Lukina ulica završavala tek što kročiš u nju. Do „Zorkinog“ bioskopa ideš kaldrmom, sa obe strane bašte i njive. Put su osvetljavale „mirkave sijalice na banderama, kere“ laju. Karte smo kupovali od portira. U vreme projekcije, nismo izvodili čivije, bili smo premoreni od pešačenja. Muka te hvata kad pomisliš na povratak. Ponekad smo ostajali da prenoćimo kod drugara, u Zorkinom naselju. Ako ne, u povratku svratimo u kafanicu „Zora“, ispred „Šarana“, da se okrepimo. Uz ovu kafanicu, u dnu dvorišta, u Karađorđevoj ulici, stanovao je i moj nešto mlađi drug Sreten Savić. U „Zorkinom bioskopu“ gledali smo ciklus filmova Hemfrija Bogarta. A tek „Gilda/Đilda“, sa riđokosom Ritom Hejvort. Rita peva, i skida, na sekstuc način, dugačku rukavicu, koja joj je dosezala do ramena. Skini i drugu!, vikali smo. Jadničci! Pa meksički film „Jedan dan života“, o mami Huaniti. Na rođendan joj dolazi sin, oficir, sutradan će ga streljati, držao je stranu revolucionarima/narodu. Poslednja želja da vidi mamu Huanitu, da joj s marijačijima otpeva „Jedan dan života“. E, tada se u „Zorkin“ bioskop išlo masovno, kao na šabački vašar, i na korzo. Kad marijači zapevaju, cela sala je plakala, a kad su mladog oficira streljali na majčine oči, padalo se u nesvest. Na nedeljnim matineima u Narodnom pozorištu, „Mamu Huanitu“ je pevao tada mladi Midin, sada lekar, u inostranstvu. „Zorka“ je imala Zdravstvenu stanicu. Redari iznose onesvešćene, lekari ih u hodniku vraćaju „u svest“. Osu se publika, zbog televizora, najviše su ih kupovali „Zorkaši“, imali su najveće plate. „Zorka“ ustupi aparaturu i filmove školi na Oridu, tamo sam radio. Jednom, dežurni pusti „Zasedu“, Živojina Pavlovića. U sred filma, komitetlija dođe u selo, traži žito i od učiteljice. Ona nema, mora da mu da „onu stvar“. Dežurni zaustavi aparaturu, ne isključi lampu. Silovatelju lampa provrte rupu na guzi, deca da presvisnu od smeha. Mnogo godina kasnije, dobijem prvu nagradu Večernjih novosti za feljton o Milošu Crnjanskom i Bori Stankoviću. Javi mi se, zamislite, Živojin Pavlović, rođeni Šapčanin. Feljtoni mu se sviđaju, naročito onaj o Bori, on jedino Borina dela drži od knjiga. Poziva me na ručak u Beograd. Odem s Jovanom Rukavinom, ispričam za izgorelu guzu, presavijao se od smeha i Žika, reče guza glumca Severina Bijelića. Skupljao je Žika i biblioteku „Zenit“, falili mu „Pirati“. Imao sam dve, pa sam mu jednu poklonio. Danas je HI „Zorka“ ruševina. I Zdravstvena stanica, i veliki restoran, i radničko naselje. Sala bioskopa postoji, služi u druge svrhe, nedavno je obiđoh, a Stevan Karić je uslika. „Zorka“ je imala svoj list, i Kulturno-umetničko društvo. Organizator beše moj drug Brana Perić, sada uspokojeni. Bio sam počasni član, učestvovao sam na Radničkim susretima širom Jugoslavije. Slobodan Pajić - Boce je izlagao svoje slike, ja sam kazivao stihove. Godinama sam tragao za filmom „Jedan dan života“. Pronađoh ga pred novu 2010., u video klubu „Dansan“, u Mali, kod Memiša Aljića. Odveo me mladi šabački pisac Đorđe Bogojević...

Najnoviji broj

22. avgust 2019.

Најновији број
Verified by Visa MasterCard SecureCode
American Express MaestroCard MasterCard Visa
Banka Intesa