SEĆANjA NA STARI ŠABAC
POSLERATNA ŠABAČKA RAZGLASNA STANICA
Danas u eri visokih tehnologija većina naših mladih sugrađana verovatno ne zna šta je ulični razglas. Internet je svet pretvorio u globalno selo. Informacije munjevito lete svetom. Ulicom idu mladi , u rukama drže mobilne telefone a prsti im samo lete po tastaturama dok se međusobno ,,dopisuju“. Stičem utisak da im je lakše da jedni drugima šalju poruke nego da međusobno razgovaraju. To je realna slika današnjeg vremena. Pre 60 godina sistem informisanja u Šapcu bio je savim drugačiji. Posle Drugog svetskog rata nismo imali televiziju. Poneko je imao radio aparat kupljen preko Sindikata, a za najbrži način elektronskog informisanja građana korišćen je ulični razglas. I danas je to najbrži put da informacija stigne do građana. Radio je na drugom mestu, TV na trećem i na kraju lokalna štampa.
Za vreme okupacije Šapca Nemci su bili postavili svoju razglasnu stanicu u Glavnoj ulici, danas Gospodar Jevremova br. 40, u kojoj se na spratu nalazilo pojačalo marke Philips snage 200 nj, mali studio sa gramofonom i mikrofonom preko kojeg su se građanima Šapca izdavane naredbe i puštana nacistička muzika. Pojačalo je bilo spojeno električnim vodovima sa velikim zvučnicima koji su bili postavljeni na uličnim banderama po gradu. Prilikom povlačenja iz Šapca taj sistem ozvučenja ostao je u gradu, verovatno nekompletan ali su ga naši tehničari osposobili i stavili u funkciju za informisanje i zabavljanje građanstva.
Bilo je to 1945. godine kada su ulicama grada Šapca odjekivale slobodarske pesme, ruske ,,Volga, Volga“ i ,,Kaćuša“ dok smo bili u ljubavi sa Rusima. Nakon rezolucije Informbiroa emitovana muzika se menja, a preko zvučnika postavljenim na uličnim raskrsnicama po celom gradu odjekivali su zvuci samo naših pesama. Preko razglasa mogli su da pevaju građani Šapca koji su bili sluhisti i razume se - politički podobni. Nije postojala kruta programska šema razglasne stanice. Emitovani program zavisio je od dnevnih događanja u gradu. Do podataka šta se emitovalo preko razglasa došao sam na osnovu izjava i sećanja sugrađana koji su u to posleratno vreme bili stari oko 20 godina jer pisani trag nažalost nije ostavljen. Razglasnu stanicu je Narodni front tehnički obnovio. Bogdan Knežić bio je njen direktor i spiker, a pomoćno tehničko osoblje bili su Lazar Grujić ““ Lale i Milorad Papić ““ Mika koji kasnije prelaze da rade u šabačkim bioskopima. Informacije koje sam dobio od Nenada Jeftića, Raceta Muškinovića, Aleksandra-Kepe Ivanovića i iz dnevnika Aleksandra Miloševića bile su mi dragocene uz napomenu da je ova tema samo delimično istražena.
Mnogi stari Šapčani sećaju se razglasne stanice. Svi su mi govorili o čoveku po nadimku Dasina koji je bio odgovoran za rad razglasne stanice. Određivao je gde će se postavljati zvučnici, ko će pevati, vršiti prenose fudbalskih utakmica FK „Mačva“ i prenose radio emisija.
Bogdan Knežić-Dasina rođen je u Splitu 1925. godine, a došao je u Šabacu 1940-41. sa majkom, očuhom, polusestrom i dva brata. Završava gimnaziju u Šapcu. Iz Pogranične straže beži u partizane, nakon oslobođenja u Šapcu stiče širok krug prijatelja. Bio je veoma inteligentan, veliki ljubitelj muzike, ozbiljan , druželjubiv i fizički veoma markantan pa mu drugovi po šabačkom običaju daju nadimak Dasina. Pun ideja uz pomoć svojih drugova Brane Škulića, Mike Papića, Slobodana Miškovića, Petra Perića, nastavnika fizičkog vaspitanja i drugih ,,umetničkih duša“ tih godina osmišljava program razglasne stanice. Kao učesnike programa dovodi Radivoja Markovića-Raću, frulaša Savu Jeremića, pevače Dušana Jakšića i Predraga Gojkovića Cuneta. Šabački razglas postaje prateća Radio Šapca. Ozvučenje je radilo najčešće kada je bilo građana na ulicama, a obavezno petkom subotom i nedeljom. Poseban program bio je u toku uličnih manifestacija i prvomajskih parada. Ozvučenje je oživljavalo grad a Dasina je uvek imao nove ideje. Jedna od njih bila je i letnja peščana plaža na obali Save u Klenku koja se nalazila preko puta Starog grada. Na plaži su bile postavljene kabine, radio je bife, prodavao se sladoled. Masa Šapčana tamo je išla na kupanje. Brodić je vukao dergliju sa kojom su se Šapčani prevozili preko na kupanje. Bio sam desetogodišnjak. Sećam se te klenačke plaže. Trebalo je da prođe nekoliko decenija da slična plaža bude i na šabačkoj strani. Dasina je imao afiniteta za turizam i u ono siromašno vreme mnoge njegove ideje mogle su biti lakše realizovane nego danas. Njegovi saradnici pisali su i ulične panoe za igranke, zabave, sportske susrete. Bili su to ondašnji bilbordi. Razglasna stanica nije imala ustaljeno mesto rada. Nalazila se na spratu hotela Zeleni venac naspram današnjeg parkinga, kasnije u suprotnom delu hotela u Karađorđevoj ulici pa na spratu zgrade pozorišta. Razlog seljakanja ostao mi je nepoznat, a 1957. godine preko razglasne stanice u Šapcu vršen je i prenos emisije Radio Beograda ,, Želje slušalaca“ u 18.20 časova.
Nema tačnih podataka kada je i zašto prestala sa radom razglasna stanica i kada su veliki zvučnici poskidani sa električnih stubova. U celom gradu ostao je samo jedan zvučnik koji se i danas nalazi, bolje reći krije u Gradskom parku na vrhu drvene bandere u blizini starog bunkera, decenijama odoleva vremenu, krije se u lišću krošnji i kao da čeka neko ,,svoje vreme“ i hoće da se i on čuje. Šta mislite šta bi rekao.
Ako imate više informacija o radu nekadašnjeg razglasa molio bih Vas da mi javite. Dasina je jedno vreme radio u ,,Putniku“ koji se nalazio u maloj prizemnoj zgradi do SUP oko 1966. godine odlazi u Beograd da radi u Birou za organizaciju odmora. Bogdan Knežić ““Dasina svoje penzionerske dane. Kraj svog života 1998. godine dočekao je u Sarajevu. U Šapcu je ostao zapamćen kao ugledan građanin koji je imao puno prijatelja. Jedna izreka kaže: “Čovek živi dok ga se drugi sećaju“. Potvrdilo se da čoveka koji je vodio razglasnu stanicu Šapčani nisu zaboravili.
Za vreme okupacije Šapca Nemci su bili postavili svoju razglasnu stanicu u Glavnoj ulici, danas Gospodar Jevremova br. 40, u kojoj se na spratu nalazilo pojačalo marke Philips snage 200 nj, mali studio sa gramofonom i mikrofonom preko kojeg su se građanima Šapca izdavane naredbe i puštana nacistička muzika. Pojačalo je bilo spojeno električnim vodovima sa velikim zvučnicima koji su bili postavljeni na uličnim banderama po gradu. Prilikom povlačenja iz Šapca taj sistem ozvučenja ostao je u gradu, verovatno nekompletan ali su ga naši tehničari osposobili i stavili u funkciju za informisanje i zabavljanje građanstva.
Bilo je to 1945. godine kada su ulicama grada Šapca odjekivale slobodarske pesme, ruske ,,Volga, Volga“ i ,,Kaćuša“ dok smo bili u ljubavi sa Rusima. Nakon rezolucije Informbiroa emitovana muzika se menja, a preko zvučnika postavljenim na uličnim raskrsnicama po celom gradu odjekivali su zvuci samo naših pesama. Preko razglasa mogli su da pevaju građani Šapca koji su bili sluhisti i razume se - politički podobni. Nije postojala kruta programska šema razglasne stanice. Emitovani program zavisio je od dnevnih događanja u gradu. Do podataka šta se emitovalo preko razglasa došao sam na osnovu izjava i sećanja sugrađana koji su u to posleratno vreme bili stari oko 20 godina jer pisani trag nažalost nije ostavljen. Razglasnu stanicu je Narodni front tehnički obnovio. Bogdan Knežić bio je njen direktor i spiker, a pomoćno tehničko osoblje bili su Lazar Grujić ““ Lale i Milorad Papić ““ Mika koji kasnije prelaze da rade u šabačkim bioskopima. Informacije koje sam dobio od Nenada Jeftića, Raceta Muškinovića, Aleksandra-Kepe Ivanovića i iz dnevnika Aleksandra Miloševića bile su mi dragocene uz napomenu da je ova tema samo delimično istražena.
Mnogi stari Šapčani sećaju se razglasne stanice. Svi su mi govorili o čoveku po nadimku Dasina koji je bio odgovoran za rad razglasne stanice. Određivao je gde će se postavljati zvučnici, ko će pevati, vršiti prenose fudbalskih utakmica FK „Mačva“ i prenose radio emisija.
Bogdan Knežić-Dasina rođen je u Splitu 1925. godine, a došao je u Šabacu 1940-41. sa majkom, očuhom, polusestrom i dva brata. Završava gimnaziju u Šapcu. Iz Pogranične straže beži u partizane, nakon oslobođenja u Šapcu stiče širok krug prijatelja. Bio je veoma inteligentan, veliki ljubitelj muzike, ozbiljan , druželjubiv i fizički veoma markantan pa mu drugovi po šabačkom običaju daju nadimak Dasina. Pun ideja uz pomoć svojih drugova Brane Škulića, Mike Papića, Slobodana Miškovića, Petra Perića, nastavnika fizičkog vaspitanja i drugih ,,umetničkih duša“ tih godina osmišljava program razglasne stanice. Kao učesnike programa dovodi Radivoja Markovića-Raću, frulaša Savu Jeremića, pevače Dušana Jakšića i Predraga Gojkovića Cuneta. Šabački razglas postaje prateća Radio Šapca. Ozvučenje je radilo najčešće kada je bilo građana na ulicama, a obavezno petkom subotom i nedeljom. Poseban program bio je u toku uličnih manifestacija i prvomajskih parada. Ozvučenje je oživljavalo grad a Dasina je uvek imao nove ideje. Jedna od njih bila je i letnja peščana plaža na obali Save u Klenku koja se nalazila preko puta Starog grada. Na plaži su bile postavljene kabine, radio je bife, prodavao se sladoled. Masa Šapčana tamo je išla na kupanje. Brodić je vukao dergliju sa kojom su se Šapčani prevozili preko na kupanje. Bio sam desetogodišnjak. Sećam se te klenačke plaže. Trebalo je da prođe nekoliko decenija da slična plaža bude i na šabačkoj strani. Dasina je imao afiniteta za turizam i u ono siromašno vreme mnoge njegove ideje mogle su biti lakše realizovane nego danas. Njegovi saradnici pisali su i ulične panoe za igranke, zabave, sportske susrete. Bili su to ondašnji bilbordi. Razglasna stanica nije imala ustaljeno mesto rada. Nalazila se na spratu hotela Zeleni venac naspram današnjeg parkinga, kasnije u suprotnom delu hotela u Karađorđevoj ulici pa na spratu zgrade pozorišta. Razlog seljakanja ostao mi je nepoznat, a 1957. godine preko razglasne stanice u Šapcu vršen je i prenos emisije Radio Beograda ,, Želje slušalaca“ u 18.20 časova.
Nema tačnih podataka kada je i zašto prestala sa radom razglasna stanica i kada su veliki zvučnici poskidani sa električnih stubova. U celom gradu ostao je samo jedan zvučnik koji se i danas nalazi, bolje reći krije u Gradskom parku na vrhu drvene bandere u blizini starog bunkera, decenijama odoleva vremenu, krije se u lišću krošnji i kao da čeka neko ,,svoje vreme“ i hoće da se i on čuje. Šta mislite šta bi rekao.
Ako imate više informacija o radu nekadašnjeg razglasa molio bih Vas da mi javite. Dasina je jedno vreme radio u ,,Putniku“ koji se nalazio u maloj prizemnoj zgradi do SUP oko 1966. godine odlazi u Beograd da radi u Birou za organizaciju odmora. Bogdan Knežić ““Dasina svoje penzionerske dane. Kraj svog života 1998. godine dočekao je u Sarajevu. U Šapcu je ostao zapamćen kao ugledan građanin koji je imao puno prijatelja. Jedna izreka kaže: “Čovek živi dok ga se drugi sećaju“. Potvrdilo se da čoveka koji je vodio razglasnu stanicu Šapčani nisu zaboravili.
Najnoviji broj
18. april 2024.
