Bata Mihajlo za sva vremena

U Tekerišu u kompleksu sećanja na junake bitke koja je ušla u sve strane vojne udžbenike a po veštini i domišljatosti da se višestruko jača austrougarska vojska protera preko Drine uz brojne učesnike sa teritorije Opštine Vladimirci. Na veliki praznik Preobraženja brojni potomci pradedova, dedova u masi tišine pominjali su svoje junačke pretke a među sobom govorili o precima kako sa Cera tako i o učesnicima krvavog marša od Šapca do Jarka u Drugom svetskom ratu.

Tekla su prisećanja kako su ginuli brat do brata, otac uz sina i kako su sahranjivani pod nekim mladim drvetom ili uz tadašnju džadu da bi potom završili u zajedničkoj grobnici. Govorilo se tiho prisećajući se imena Miloša, Jevrema, Aleksandra, Petra, Đorđa i brojnih neznanih čiji zemni ostaci pod impresivnim zdanjem spomenika koji podseća na veličinu izborene pobede.

Pažnju potpisnika ovih redova privukla je priča o nesvakidašnjoj ljubavi brata ka bratu na krvavom maršu od Šapca do Jarka. Solunac, poznati kolar Bata Mihajlo saznavši da je brat među osuđenima na smrt trčao je kradom i uporedo sa nesrećnim žiteljima Opštine Vladimirci. Narodski vrebao priliku da kako zna i ume spasi svog brata od sigurne smrti. I dočekao u jednom od sremačkih sela tren nebudnosti vojnika da otrgne brata u ulaz ušorenih kuća u gomilu šaša pokrivši ga svojim telom.

I dan danas tek poneka starina prepričava taj herojski podvig i koliko se volela i porodica i zemlja.
Beše to vreme delija u duši i neustrašivih naslednika domaćina kojima je rodna gruda bila sve. Brat se voleo kao zenica oka i u prisećanju na Cersku bitku i na krvavi marš, i prvu i drugu svetsku ratnu golgotu. Beše to vreme kada su se ostavljali svi poslovi i sa dikom išlo u vojsku da se brani svoja otadžbina. Da ostanu i njihovi potomci svoji na svome i sa kolena na koleno prenose priče o Soluncima i njihovim naslednicima. Poput ove o Bati Mihajlu koji bi za brata dao sve a za Srbiju i svoj zavičaj i sopstveni život.