O vekovnom trajanju i postepenom propadanju

Publicista Miomir Filipović Fića organizovao je krajem prošlog meseca u Osnovnoj školi „Dobrosav Radosavljević Narod“ u Mačvanskoj Mitovici promociju na kojoj je predstavio dve nove knjige „46 patrijarha Srpske pravoslavne crkve“ i „Kako su propadale gazde u Mačvi“. O naslovima su govorili: književnik Đorđe Sibinović, prim. dr Predrag Tojić, general Dragan M. Avrić i sam autor.

Foto: Privatna arhiva

Kad bahatost dođe na naplatu
Govoreći o imućnim Mačvanima preneo je, ističe, priču o ljudima koji su imali sve, a nisu imali ništa, jer im je nedostajalo ono najvažnije- ljudskost. Inspiraciju je dobio odlazeći na groblje i videvši oronule spomenike na kojima je zub vremena učinio svoje.

-To su ljudi koji iza sebe nisu ostavili potomstvo, ostavili su spomenike koji samo utaljaju u zemlju i ništa više. Kako su sticali to bogatstvo, bahatošću, razvratom i nepoštenim odnosom prema ljudima, nepoštovanjem ljudskosti itd, tako su i prošli. Sve je istinito, svi događaji koji su navedeni, samo su prezimena i imena izmenjena. Tim ljudima je bilo bitno samo da se obogate i ništa drugo. Ni potomstvo, ni narod, samo su oni bitni, samo je bitno da oni budu na površini sa svojim uvećanim bogatstvom. Mislim da je to uzrok zašto su propali, jer se nisu ni na kakve druge okolnosti obazirali- pojašnjava Filipović.

Autor kaže da je najveća opasnost upravo izgubiti ljudskost u sebi.

-Da su se obazirali na bilo kakve ljudske vrednosti, mislim da bi oni danas imali potomstvo. Oni koji su i malo bili humani prema narodu, opstali su, imaju i danas to što su imali njihovi preci, a oni koji su bili bahati i bezobzirni u svim poslovima, iza njih nije ostalo ništa. Naravno da je ljudska sudbina i božja volja učinila da će i ti spomenici jednog dana nestati, jer neće imati ko da ih održava i neće znati ko tu počiva. Takvim ljudima nije bilo bitno ni šta će reći svet, njima je važno samo da se obogate i mislili su da sve mogu parama da reše. Sve su učinili da dođu do cilja, a cilj je bio da uzmu što više i što bolje za sebe. A kako će biti drugima, o tome nisu mislili. Kod tih ljudi nije postojala nikakva ljudskost, odnosno ljubav prema ljudima, samo ljubav prema sebi i ništa drugo. Ta ljubav prema sebi učinila je da moraju da propadnu. Velike stvari niko ne uništava spolja, sve se iznutra uradi- ističe Filipović.

Foto: Privatna arhiva

Stožer državnosti i garant opstanka
Govoreći o drugoj knjizi, o istorijskom razvoju i značaju crkvenih vođa tokom stoleća, naglašava da nas je upravo crkva održala kroz vekove.

-Nastojao sam da prikažem šta je institucija Srpska pravoslavna crkva, a ne šta znače pojedinci u crkvi. Ima ljudi u svakoj organizaciji, i dobrih, i loših, i sjajnih i genijalnih, svakakvih- od običnih sveštenika do vladika i patrijarha. Lično sam ubeđen, da nismo imali instituciju Srpsku pravoslavnu crkvu kroz ovih osam vekova, da bismo kao narod nestali kroz vekove i stopili bismo se s drugim narodima. Za vreme ropstva, Srpska pravoslavna crkva je bila stožer državnosti, iako je narod bio porobljen. Da nije bilo crkve, mislim da srpski narod ne bi opstao- naveo je on.
Sedamdesetogodišnji Filipović piše već četiri decenije, do sada je objavio 52 knjige i planira da napiše još.

-Ako je čoveku teško nešto da radi, onda od tog posla treba da odustane. Nikad mi ništa nije bilo teško, pa tako ni da pišem, naprotiv, to mi predstavlja zadovoljstvo. Pripremam još mnogo toga, iako sam u penziji. Čovek je stvoren da bi radio, stvarao na ovoj zemlji dok je živ. Kad ne bude živ, neka se priča šta je radio- zaključuje Filipović.