Ja sam umetnička duša

Za Čivijaški karneval Ana Lukić vezana je od osnovne škole, kada je u petom razredu već bila volonterka, ali je prvi nastup na jednoj od najprepoznatljivijih šabačkih manifestacija usledio dve godine ranije.

Najupečatljiviji
-Nastupala sam sa svojom Stojanovom školom, igrala bečki valcer u balskoj haljinici. To je već tad počelo da me zanima, ali nisam tako mala mogla da idem u volontere. Kasnije, kada sam porasla, kao volonterka, išla sam na putovanja od prvog razreda srednje škole, na sve naše karnevale, u Rakovicu, Vrnjačku banju, Leskovac, Belu Crkvu, Sloveniju, Makedoniju, Bugarsku, Italiju, Bosnu- seća se ona.
Nakon toga stigla je i kruna svega kao kruna na glavi. Postala je kraljica karnevala.

Foto: Privatna arhiva

-To je bila ona prva godina nakon korone, 2021, tako da u tom trenutku nisu bili organizovani programi u punom kapacitetu. Zato smo se Sofija Milutinović, kraljica izabrana godinu dana ranije (2020) i ja pojavile te 2022. godine na paradi zajedno sa tadašnjom kraljicom Anđelom Antonijević, a kraljica Sofija mi je predala krunu. Taj dan je bio kišan, ali su se sva deca koja su učestvovala u karnevalu potrudila, dala svoj maksimum i odigrala do kraja svoje tačke, mala princeza koja je bila sa mnom je bila takođe prekrasna. Bile smo skroz mokre od kiše, ali nam je to doživljaj za ceo život i posle je svako naše putovanje bilo baš divno. Najviše mi se svidelo kad smo bili u Budvi i u Sloveniji i takođe naš karneval u Vrnjačkoj banji i Leskovcu. To su mi nekako najupečatljiviji karnevali koje ću pamtiti do kraja života. Baš su ostavili lep utisak na mene, pogotovo ljudi koji su jako gostoprimljivi. Karneval u Vrnjačkoj banji je baš na zavidnom nivou i može da se poredi sa svetskim karnevalima. Dolazili su iz Katalonije, Brazila, Nemačke, Italije, Bugarske, Rumunije, sa svih strana- navodi Ana.

Foto: Privatna arhiva

Najbolja pozivnica za dolazak u grad
Gostujući na karnevalima zajedno sa trupama predstavljala je naš grad. Tri kraljice smenjivale su se na tronu šabačke trupe.

-Svi smo se trudili da damo sve od sebe i pokažemo se najbolje što umemo. Mislim da smo to i uradili i uvek je šabačka trupa svima ostala u lepom sećanju. Naši ljudi koji su odlazili na te karnevale su se pokazali uvek u najboljem svetlu i zbog toga su svi koji su kasnije dolazili u Šabac imali divan utisak o njemu i želeli da dođu što pre, jer smo mi preneli takvu sliku o našem gradu. Bili smo prijateljski nastrojeni, tako da su oni jedva čekali da dođu i posete Šabac- ističe nekadašnja kraljica Čivijaškog karnevala.

Foto: Privatna arhiva

Ta poznanstva i prijateljstva jesu blago u riznici trajnih veza neprocenjivog značaja.

-Najveći utisak je to što sam upoznala toliko ljudi, što sad kad negde odem uvek imam kome da se javim u bilo kom gradu u regionu i što su neka prijateljstva ostala za ceo život i sada se družim isto sa tim ljudima. Kulture su različite, to mi je isto baš zanimljivo, na primer u Sloveniji, kako su ljudi nekako skroz drugačiji, a opet slični nama. Slušaju svi našu muziku i to im je u krvi. Svima je najbitnije da se lepo provedu, da sklope nova poznanstva, uživaju u karnevalu. To je poenta te manifestacije- da ostavimo dobar utisak i da neko poželi da dođe u naš grad. Dopalo mi se i u Čapljini, obišli smo vodopade. Stvarno je prelepo iskustvo videti to i doživeti. Posle smo išli u Mostar, Sarajevo. Prelepo iskustvo bila je poseta Makedoniji, Prilepu i Skoplju- priča.

Srce kao vodič
Završila je Umetničku školu, smer ikonopisac, konzervator, restaurator, a potom i nastavila školovanje u tom smeru.

-Sada sam diplomirani industrijski dizajner i hoću da se usavršim i u enterijeru, pomalo se bavim i modelingom, snimam reklame, tako da sam malo ostala i „u tim vodama“. Trenutno živim u Novom Sadu. Zanimljivo je da se bavim i oslikavanjem zidova, što je u svetu već popularno odavno, kod nas u poslednje vreme, a opet je u vezi i sa umetnošću i enterijerom. Ja sam umetnička duša i to me oduvek privlačilo. Radila sam mnogo po Novom Sadu, sad treba da oslikavam jedan restoran. U Šapcu sam radila dečije odeljenje Bolnice i jedan salon lepote, a pomagala sam i u oslikavanju crkve u naselju Letnjikovac. To je bilo odavno, ali tada sam počela da radim ikonopisanje. Kad radim ikone, volim sebe da poslušam i nekako se vodim srcem, jer to nije ipak posao koji može svako raditi i nekako je drugačije od svega ostalog- objašnjava Ana.