SESTRE ZABLAĆANSKI PRIREDILE POETSKO VEČE
PORODIČNA LOZA PRIJATELjSTVA
U znak sećanja na brata Milenka bašta Kulturnog centra prošlog petka, 22. juna, odzvanjala stihovima i muzikom. Nastupili veterani KUD „Abrašević“, najmlađi iz vrtića „Mladost“, poznati i priznati šabački muzičari, pesnici, književnici, slikari, glumci
Veče poezije, muzike, ali i slikarskih prizora, otvorio je Miloš Tojić, direktor Kulturnog centra, interpretacijom mačvanske pesme na fruli. Sve okupljene pozdravili su svojom zdravicom, pričom šta se dogodi kad deca rastu, uspavankom i „Oj šumice gorice“ Matija, Anđela, Isidora i Ognjen iz vrtića „Mladost“. Njima su se pridružili i zaposleni u Predškolskoj ustanovi „Naše dete“ Tanja Jovičić, Nataša Bogdanović, Sandra Jezdimirović, Nadica Cvetković, Ljiljana Perić, Ljiljana Ilić i Đorđe Damjanović interpretacijom stihova svojih prijateljica i koleginica sestara Zablaćanski. Milenko Božić na harmonici odsvirao je par kompozicija.
Koliko su Milenku Zablaćanskom bili dragoceni ljudi, prijatelji, porodica progovorila je njegova sestra Bilja.
- Naš brat Milenko je voleo ljude i svoje prijatelje. Sve je okupljao oko sebe kao nešto najdragocenije, najmilije. Uvek je govorio da ljudi treba da se druže i da se vole. Jednom prilikom pomenuo mi je: „Seko, pričaću ti jednom o lozi“. Mislila sam da je to ona naša vekovna loza pokolenja. Međutim, shvatila sam da je to loza prijateljstva. Ako prijatelju daš lepu reč, nežnost, tu istu lozu, nešto što je lepo da on zasadi, neguje onda se tako gaji i neguje prijateljstvo. Zato smo mi ovde. Hvala mu na toj reči i na tome što je zamislio. A zamislio je da Svetlana i ja radimo sa njim projekte. Nas dve smo tu, i on je tu, a i vi ste tu pa ćemo nastaviti dalje.
Prvu lozu, svog prijatelja Zorana Karajića, direktora Šabačkog pozorišta, Milenko je ostavio u amanet sestri Biljani od koje je zamoljen da kaže par reči o Milenku.
-Milenko i ja smo se prepoznali. Jednostavno, kada god smo se sretali i u Beogradu i u Šapcu uvek smo u trenutku imali temu za razgovor. Nikada nije bilo ćutnje među nama. To je bilo baš zbog tog nekakvog ljudskog prepoznavanja. Izuzetno mi je žao što nismo završili započeti projekat koji je trebao da našem pozorištu i gradu donese jednu veoma značajnu pozorišnu predstavu. Milenko će uvek biti sa mnom, a znam da sam i ja sa njim.
Koliko su Milenku Zablaćanskom bili dragoceni ljudi, prijatelji, porodica progovorila je njegova sestra Bilja.
- Naš brat Milenko je voleo ljude i svoje prijatelje. Sve je okupljao oko sebe kao nešto najdragocenije, najmilije. Uvek je govorio da ljudi treba da se druže i da se vole. Jednom prilikom pomenuo mi je: „Seko, pričaću ti jednom o lozi“. Mislila sam da je to ona naša vekovna loza pokolenja. Međutim, shvatila sam da je to loza prijateljstva. Ako prijatelju daš lepu reč, nežnost, tu istu lozu, nešto što je lepo da on zasadi, neguje onda se tako gaji i neguje prijateljstvo. Zato smo mi ovde. Hvala mu na toj reči i na tome što je zamislio. A zamislio je da Svetlana i ja radimo sa njim projekte. Nas dve smo tu, i on je tu, a i vi ste tu pa ćemo nastaviti dalje.
Prvu lozu, svog prijatelja Zorana Karajića, direktora Šabačkog pozorišta, Milenko je ostavio u amanet sestri Biljani od koje je zamoljen da kaže par reči o Milenku.
-Milenko i ja smo se prepoznali. Jednostavno, kada god smo se sretali i u Beogradu i u Šapcu uvek smo u trenutku imali temu za razgovor. Nikada nije bilo ćutnje među nama. To je bilo baš zbog tog nekakvog ljudskog prepoznavanja. Izuzetno mi je žao što nismo završili započeti projekat koji je trebao da našem pozorištu i gradu donese jednu veoma značajnu pozorišnu predstavu. Milenko će uvek biti sa mnom, a znam da sam i ja sa njim.
Najnoviji broj
18. april 2024.
