In memoriam
Čedomir – Čeda Jovanović
Postoje neki ljudi koji u školskom uzrastu dođu u neko mesto, neki grad, da tu nastave život i trajno ostanu. Na dolasku bivaju fascinirani zatečenim mestom, njegovom lepotom, njemu nepoznatim do tada manirima među građanima. U tom mladom biću začne se ideja da grad upoznaju da ponude da mu se prilagode i na kraju ga bezrezerno zavole. U daljem toku življenja dođu na ideju da sve naučene radnje od grada prilagode njegovom i svom odrastanju i duhovnom i moralnom napredovanju. Grad ih prihvata i na njegovu ljubav i prilagođavanje odgovori svojom ljubavlju.
Jedan od primera takvog međusobnog odnosa pridošlog dečaka i grada je Čedomir Čeda Jovanović, građanin Šapca, koji je rođen u Dragincu 1950. godine, u Šabac došao 1960. i u njemu ostao do upokojenja 2024. godine. Čedomir je za 64 godine svog bivstvovanja u Šapcu od Šapca učio i njemu uzvratno prilagao naučeno, držeći se ideje da pridošlica treba da se prilagodi gradu, a ne grad njemu. U čemu je tajna ovog pozitivnog međusobnog odnosa, Čedomira i grada Šapca? Tajna je u čvrstom spajanju ljubavi sa sopstvenim potezima da u Šapcu postane poznat i priznat. Tajna je u roditeljskom vaspitanju i verovanju da se bez ičije pomoći može postati punopravan građanin u Šapcu, koji je roditeljski izbor postao njegova ljubav.
Oštroumni Čedomir je usvojio činjenicu da se samo radom i stalnim učenjem od Šapca, a i šire može napredovati. Učio je od svojih vršnjaka, od učitelja, profesora i od ulice. Prošao je realtivno lako kroz školu, osnovnu i Ekonomsku u Šapcu, upisao Pravni fakultet u Nišu, pa ga prekinuo odlaskom u vojsku. Po povratku iz vojske zaposlio se u tadašnjem Medicinskom centru kao službeni i tu ostao 38 godina, do odlaska u penziju. U Centru je najduže radio na mestu personalnog referenta i načelnika kadrovske službe, 22 godine. Kroz njegove kancelarijske fioke su prošli dosijei 16 garnitura direktora i dosijei 7.000 zaposlenih. Da bi se prilagodio toj funkciji morao je da stvori meru prema „višnjima“ (direktorima) i „nižnjima“ (zaposlenima), da „višnjima“ se ne zameri, a „nižnje“ne zakine. Stvorena mera u njemu je odredila sve potonje učinke koji su podrazumevali da se pomire profesionalno, običajno, ljudsko i na kraju političko. Dobro je ovladao upravnim i radnim pravom, da bi uspešno izbegao i zameranje i zakidanje.
Roditelji su ga uputili stazama radovanja, da se raduje ljudima, da se raduje srećnima oko sebe u njihovoj sreći, da saoseća sa nesrećnima u njihovim nevoljama. Posebno mesto u njegovom životu je bilo radost davanja, ne samo materijalnog, nego davanja svoga znanja, svojih dobrih namera u ostvarivanju njihovih prava i olakšavanju načina života, što je značajno u životu svakog čoveka. Na tom fonu dobronamernosti i nesebičnosti uspešno je sarađivao sa svim višim instacama u oblasti zdravstva, sudstva, lokalne i državne samouprave. Gnušao se strasti uzimanja, pogotovu uslovljavanja učinjenih usluga, koji je većini njegovih savremenika bila dobro poznata. Istim ritmom je nastavio i po odlasku u penziju, nastavio da se odaziva na molbe svojih sugrađana da im pomogne u rešavanju povremeno i privremeno zakinutih prava iz oblasti socijalnog i penzionog osiguranja, koje su sugrađan znali da cene prisustvom na veličanstvenom Čedomirovom ispraćaju na Letnjikovačkom groblju.
Pored profesionalne posvećenosti paralelno je sebe posvećivao u porodičnim i društvenim aktivnostima. Sa suprugom Božankom podigao je dva sina, Borivoja doktora veterine u Beogradu i Zorana majora Vojske Srbije u Šapcu, koji su mu opet podarili unuke Selenu, Andreu, Lazara i Luku.
Šabačko društvo je dobro procenilo njegove operativne sposobnosti, pa ga je koristilo na mestu generalnog sekretara Fudbalskog kluba „Mačva“, sekretara u Bokserskom klubu „Mačva“ i Kajakaškom klubu „Zorka“. U prošloj deceniji bio je većnik u gradskom Veću Šapca nekoliko godina, kao volonter, što je bila i kruna njegovih aktivnosti kao uspešnog administrativnog operativca. Ispisanoj uspešnoj karijeri nazirao se kraj prvo razbolevanje supruge Božanke, njeno dvogodišnje lečenje, onda dolazi 2020. godina, mnogima izuzetno tužna, godina korone. Čedomir je jedva preležao koronu u šabačkoj Bolnici, potom sleduju komplikacije, novootkrivena stanja i tako iz dana u dan, četiri godine do upokojenja. Prošao je neviđenu golgotu i ispoljio neviđeni optimizam i borbenost za izlečenje.
Verovao je svojim lekarima, ispunjavao sve zahteve bez obzira na svu mukotrpnost i bolnost. Lekari su prepoznali njegov optimizam i želju za izlečenjem i maksimalno mu pomagali, koliko je to bilo u njihovoj moći. Neviđenu empatiju je doživeo i od svojih komšija i poznanika koji su mu nesebično nudili svoju pomoć, koju je nekada i odbijao da im ne bi bio na smetnji. No, oni su uvek bili uz njega, mišlju, učinkom i molitvom.
U životu uvek postoje dva pola, pozitivan i negativan, odnosno dobročinstvo i nepočinstvo. Čedomirovo dobročinstvo je bilo nemerljivo i u senku je uvek potiskivalo eventualno nepočinstvo, ako ga je bilo. Prerano je otišao, ostavio nam dragi lik i lepo sećanje da nas je voleo. Možemo mu poželeti mir na Letnjikovačkoj kosi, neka mu je Bogom prosto, jer je on jedini nepogrešivi ravnatelj svih dobročinstava i nepočinstava. Amin Bože daj!
Jedan od primera takvog međusobnog odnosa pridošlog dečaka i grada je Čedomir Čeda Jovanović, građanin Šapca, koji je rođen u Dragincu 1950. godine, u Šabac došao 1960. i u njemu ostao do upokojenja 2024. godine. Čedomir je za 64 godine svog bivstvovanja u Šapcu od Šapca učio i njemu uzvratno prilagao naučeno, držeći se ideje da pridošlica treba da se prilagodi gradu, a ne grad njemu. U čemu je tajna ovog pozitivnog međusobnog odnosa, Čedomira i grada Šapca? Tajna je u čvrstom spajanju ljubavi sa sopstvenim potezima da u Šapcu postane poznat i priznat. Tajna je u roditeljskom vaspitanju i verovanju da se bez ičije pomoći može postati punopravan građanin u Šapcu, koji je roditeljski izbor postao njegova ljubav.
Oštroumni Čedomir je usvojio činjenicu da se samo radom i stalnim učenjem od Šapca, a i šire može napredovati. Učio je od svojih vršnjaka, od učitelja, profesora i od ulice. Prošao je realtivno lako kroz školu, osnovnu i Ekonomsku u Šapcu, upisao Pravni fakultet u Nišu, pa ga prekinuo odlaskom u vojsku. Po povratku iz vojske zaposlio se u tadašnjem Medicinskom centru kao službeni i tu ostao 38 godina, do odlaska u penziju. U Centru je najduže radio na mestu personalnog referenta i načelnika kadrovske službe, 22 godine. Kroz njegove kancelarijske fioke su prošli dosijei 16 garnitura direktora i dosijei 7.000 zaposlenih. Da bi se prilagodio toj funkciji morao je da stvori meru prema „višnjima“ (direktorima) i „nižnjima“ (zaposlenima), da „višnjima“ se ne zameri, a „nižnje“ne zakine. Stvorena mera u njemu je odredila sve potonje učinke koji su podrazumevali da se pomire profesionalno, običajno, ljudsko i na kraju političko. Dobro je ovladao upravnim i radnim pravom, da bi uspešno izbegao i zameranje i zakidanje.
Roditelji su ga uputili stazama radovanja, da se raduje ljudima, da se raduje srećnima oko sebe u njihovoj sreći, da saoseća sa nesrećnima u njihovim nevoljama. Posebno mesto u njegovom životu je bilo radost davanja, ne samo materijalnog, nego davanja svoga znanja, svojih dobrih namera u ostvarivanju njihovih prava i olakšavanju načina života, što je značajno u životu svakog čoveka. Na tom fonu dobronamernosti i nesebičnosti uspešno je sarađivao sa svim višim instacama u oblasti zdravstva, sudstva, lokalne i državne samouprave. Gnušao se strasti uzimanja, pogotovu uslovljavanja učinjenih usluga, koji je većini njegovih savremenika bila dobro poznata. Istim ritmom je nastavio i po odlasku u penziju, nastavio da se odaziva na molbe svojih sugrađana da im pomogne u rešavanju povremeno i privremeno zakinutih prava iz oblasti socijalnog i penzionog osiguranja, koje su sugrađan znali da cene prisustvom na veličanstvenom Čedomirovom ispraćaju na Letnjikovačkom groblju.
Pored profesionalne posvećenosti paralelno je sebe posvećivao u porodičnim i društvenim aktivnostima. Sa suprugom Božankom podigao je dva sina, Borivoja doktora veterine u Beogradu i Zorana majora Vojske Srbije u Šapcu, koji su mu opet podarili unuke Selenu, Andreu, Lazara i Luku.
Šabačko društvo je dobro procenilo njegove operativne sposobnosti, pa ga je koristilo na mestu generalnog sekretara Fudbalskog kluba „Mačva“, sekretara u Bokserskom klubu „Mačva“ i Kajakaškom klubu „Zorka“. U prošloj deceniji bio je većnik u gradskom Veću Šapca nekoliko godina, kao volonter, što je bila i kruna njegovih aktivnosti kao uspešnog administrativnog operativca. Ispisanoj uspešnoj karijeri nazirao se kraj prvo razbolevanje supruge Božanke, njeno dvogodišnje lečenje, onda dolazi 2020. godina, mnogima izuzetno tužna, godina korone. Čedomir je jedva preležao koronu u šabačkoj Bolnici, potom sleduju komplikacije, novootkrivena stanja i tako iz dana u dan, četiri godine do upokojenja. Prošao je neviđenu golgotu i ispoljio neviđeni optimizam i borbenost za izlečenje.
Verovao je svojim lekarima, ispunjavao sve zahteve bez obzira na svu mukotrpnost i bolnost. Lekari su prepoznali njegov optimizam i želju za izlečenjem i maksimalno mu pomagali, koliko je to bilo u njihovoj moći. Neviđenu empatiju je doživeo i od svojih komšija i poznanika koji su mu nesebično nudili svoju pomoć, koju je nekada i odbijao da im ne bi bio na smetnji. No, oni su uvek bili uz njega, mišlju, učinkom i molitvom.
U životu uvek postoje dva pola, pozitivan i negativan, odnosno dobročinstvo i nepočinstvo. Čedomirovo dobročinstvo je bilo nemerljivo i u senku je uvek potiskivalo eventualno nepočinstvo, ako ga je bilo. Prerano je otišao, ostavio nam dragi lik i lepo sećanje da nas je voleo. Možemo mu poželeti mir na Letnjikovačkoj kosi, neka mu je Bogom prosto, jer je on jedini nepogrešivi ravnatelj svih dobročinstava i nepočinstava. Amin Bože daj!
Prim. dr Predrag Tojić
Najnoviji broj
5. decembar 2024.
