Инфо

Берза

  • aero 1.702 ▲ 0,12%
  • dinnpb 3.480 ▲ 1,61%
  • dnos 1.220 ▼ -2,94%
  • enhl 650 ▼ -4,41%
  • fito 2.800 ⚫ 0,00%
  • gfom 230 ▲ 4,55%
  • infm 800 ⚫ 0,00%
  • jesv 5.150 ▲ 1,94%
  • kmbn 2.198 ▲ 2,66%
  • niis 688 ▲ 0,15%
  • nssj 500 ⚫ 0,00%
  • pdcl 10.360 ⚫ 0,00%
  • svrl 622 ⚫ 0,00%
  • tgas 10.750 ▼ -0,48%
  • ztpk 418 ⚫ 0,00%
(5. јул 2012.)
СЕЋАЊЕ НА ВЛАДАНА АРСЕНОВИЋА, НОВИНАРА РЕПОРТЕРА НЕПОНОВЉИВОГ СТИЛА ИЗ ШЕВАРИЦА

СЕЛО, КОЛЕБА И ЗАВИЧАЈНА РЕКА

Свугде говорио да потиче из Мачве. Завичајну Битву много волео. Река му враћала наду у неискварен и здрав живот. Страх од људи и онога што чине и велика љубав према животињама
Живот Владана Арсеновића, био је везан за Мачву, Битву и Шеварице. Свугде је говорио да потиче из једне од највећих равница у Србији. Није се стидео да каже да је рођен у Шеварицама, питомом мачванском селу. Битву, најдужу завичајну реку, много је волео, јер му је она враћала наду у неискварен и здрав живот.
Свет је угледао 1953. године. Био је имућно дете у породици Милана и Борке Арсеновић у Шеварицама. Дуго није проходао. То се догодило тек у трећој години, када је кобилу ухватио за реп, стао на своје ноге и тако учинио прве кораке. Зато и данас они који су га боље познавали кажу да му је та очева “бела лепотица“, љубимац задруге Арсеновића, помогла да одрасте. И сам је од тада почео да воли коње. Они су постали саставни део његовог живота.
Слатка риба
Владан је доста маштао. У сновима се дружио са знаменитим земљаком, великим српским граничаром из Црне Баре Вуком Исаковићем. И Арсеновић је трагао за својом звездом водиљом, која је плутала негде на далеком плавом хоризонту. Служио је разним царствима и владарима, као Вук, само професионално опредељен и увек свој, посебан. Умео је далеко да види, можда и због тога што је рођен у Мачви. Њен хоризонт је непрегледан. И како би Јанко рекао, можеш по њој цео боговетни летњи дан ходити, а да не стигнеш до циља. Толико је хоризонт далек.
Као и већина Мачвана и Владан Арсеновић је у себи из детињства понео село, колебу и завичајну реку. Похађао је шабачку и сремскомитровачку гимназију. Љутио се кад су га у сремској школи погрдно звали гејаком. Жучно се томе супротстављао. И на крају победио. Била је то једна од првих битака коју је добио победивши супарнике у схватању.
Као и многа деца, волео је свог деду Витомира. Деду су из милоште звали Вија. И кад год је могао, касније, враћајући се селу са дедом је дуго разговарао. Много му је веровао и слушао његове савете. Деда Витомир му је направио први штап за пецање од обичног прута. Он га је и научио тој вештини хватања рибе, мада је Владан, касније, више волео мрежу и бубањ. Журио је притиснут другим животним обавезама. Али за реку и људе, одрасле крај њених обала, увек је имао времена. Ту је тражио мир, мада воду није волео, нити је знао да плива.
Често се љутио на каналџије, прича његов рођак Драгорад Мисојчић. Говорио је да они раде увек контра. Кад треба отварати уставе, да би вода отекла у Саву, они су их затварали. Тако су плавили плодан битвени појас хумусног земљишта. А кад би се вода повукла, мрестилишта рибе остајала су на сувом. И нигде у доњем, српском делу Саве, веровао је Владан, нема повољнијег места за мрешћење рибе од Битве. С друге стране, кад је требало уставу затварати, лети, при ниском водостају, луде каналџије, како их је у бесу звао, отварале су уставе и до задње капи пуштале воду. И с њом је риба одлазила у Саву. Тако је риба из наше Битве, волео је да говори , одлазила у неповрат.
Владан је пробао на стотине рибљих чорби, сећа се његов рођак, а отишао је на онај свет у убеђењу да нигде нема такве рибе као у Битви. И чорба од ње је најбоља.
Кад би се враћао од колебе, обично пред вече, волео је да сврати у сеоски бифе, на коју чашицу и партијицу карата. Ривалство је било велико, а он је често говорио да село без кафане и цркве није село.
Волео је људе са дна друштвене лествице, много више него оне на врху, за које је често имао погрдне речи. Зато је знао да сатима седи, разговара и пије са земљацима Миком Пилцем и Витом Муштриком, које су многи обично мимоилазили.
Маштао о коњу свог живота
Владан Арсеновић је завршио основну школу у Шеварицама, родном селу. Тадашње дружење, највише са Рајком и Дулом, прерашће касније у велико пријатељство. Са Рајком се и окумио. Њихови очеви, оженили су се и свадбовали истог дана. Он и Рајко рођени су истог дана и готово истог часа. Другарство са шеваричких ливада , где су подељени у екипе на два гола играли фудбал, пренео је на шабачку калдрму. Душан Васиљевић, угледни шабачки привредник, пореклом Шеваричанин и Владанов комшија, осамдесетих година почео је да гради своју каријеру одгајивача тркачких коња, оснивајући шталу Венера Вас. То је привукло Владанову пажњу и љубав према коњима их поново зближава. Из овог времена настају и многе Владанове приче, објављене у новинама ( највише “Гласу Подриња“) о Дуловим и Марковићевим коњима али и о другим интересантним галоперима и људима.
Дуле се присећа тих дана, како је Владан једном речју умео да каже готово све. За брзоногу Аризону говорио је да је то кобила од гуме. Гварнарија је назвао Гари. У круговима коњара, важио је за врсног познаваоца овог узбудљивог спорта и доброг прогнозера.
Створен за велике домете
Владан Арсеновић је имао своју стару кућу и у њој малу собу. Крај кревета, где се одмарао, увек је стојао краћи астал и на њему писаћа машина “Олимпија“. Около су биле књиге и новине. Из ове просторије изашле су у јавност многобројне приче о интересантним људима, несвакидашњим коњима и ретким догађајима. Аутор је био један од најбољих студената Факултета политичких наука у Београду у својој генерацији. Увек је бирао речи за своје текстове и у друштву.
После свакодневице и вреве престоног града, враћао се колеби, везујући за њу све своје животне планове. Нарочито после београдских студија и када усавршавање није наставио у Чешкој, а то је желео. Иако на западу никад није био, много је ценио вредности те цивилизације. Кад год се указала прилика читао је страну штампу и волео ред.
Са кумом Радованом много се дружио. Веровао је у ону народну “Бог на небу, а кум на земљи“. Радована је и посебно ценио, јер је рођен истог дана, 21. фебруара 1953. године. Владан само четири пет сати раније. Њихови очеви дружили су се као момци, оженили и свадбу правили истог дана.
У свакој прилици понашао се озбиљно и одговорно, чак и када то није било засновано на реалним основама, присећа се Радован свог кума. Често је пушио “кумановску драву“ и у падоку волео да “шацује“ коње. Имао је много разумевања и љубави за ове племените животиње. И веровао да се без обзира на њихово понашање некад љутито и осионо уз правилан приступ и лепо владање човека, могу постићи солидни резултати. Зато је Владан често и кад није имао новца, желео да купи “ћиптарастог“ коња.
Многи пријатељи су га видели као човека створеног за велике домете. Брзо је превазишао средину, а кад је доживео бране, животни мотиви су га усмерили ка колеби, расним коњима, мирисима Битве и њених жутих локвања, који су се лепи и безазлени нашли на удару грубог приступа животу и природи.
ВЛАДАНОВИ СЛАВУЈИ ( Из сећања једног пријатеља)
Владан је често за Турке говорио да су највећи варвари, јер су његовим славујима трном боли очи, да би певали и по дану, а не само ноћу. Заиста кад би се кретао пратила га је песма славуја.
Једном смо у веселом стању, забасали на Дрину у Црној Бари у глуво доба ноћи. Владанова идеја је била да одвежемо скелу, превеземо се у Бијељину и да видимо пријатеља Алију Сарачевића и његову кобилу Брунхилду, мајку најбржег шабачког коња Кадета. Чим смо закорачили на скелу, запевао је Владанов славуј: “Сним, сним, сним голу цуру да видим“...
Владан се разнежио и заборавио Алију и Брунхилду али у повратку, нестало нам горива баш код пумпе у Петловачи. Пумпа се отварала у шест ујутро, кафане затворене, заспимо у ауту. У расвитак буди нас славуј. Нигде у близини шуме. А рајска птица пева, па бруси, сад стакато, сад пицикато.

Најновији број

8. новембар 2018.

Најновији број
Verified by Visa MasterCard SecureCode
American Express MaestroCard MasterCard Visa
Banka Intesa