EKSTREMNI VIŠEPARTIZAM

Pre 6. maja 2012. godine malo ko je znao da postoje stranke poput „Demokratske partije Makedonaca“, „Pokreta ratnih veterana“ ili „Izvornog Srpskog pokreta obnove“. Rezultati parlamentarnih izbora pokazali su da će upravo predstavnici ovih i sličnih partija u budućnosti uticati na donošenje najznačajnih političkih odluka, što u uslovima relativno male podrške Vladi može predstavljati problem u održavanju parlamentarne većine. Nasuprot tome, iznenadna podrška takvoj većini može doći i od stranaka koje su izabrane na listi neke od trenutno opozicionih partija. Na taj način, jedna od najvećih boljki srpskog parlamentarizma, „preletanje“ iz stranke u stranku, odnosno trgovina mandatima, biće i dalje prisutna u političkom životu Srbije. Kroz dve decenije obnovljenog višestranačja bilo je mnogo primera da su partije postajale parlamentarne stranke i mimo učešća na izborima. Srpski pokret obnove, iako nije prešao cenzus na parlamentarnim izborima 2003. godine bio je prisutan u Narodnoj skupštini Republike Srbije zahvaljujući prelasku Tomislava Kitanovića iz Demokratske stranke Srbije u redove partije Vuka Draškovića. Na isti način i G17 PLUS postao je parlamentarna stranka, kada je Sredoje Mihajlov napustio Demohrišćansku stranku Srbije i postao član G17. Ovakvi politički transferi nisu mimoišli na najveće partije koje su svoje redove tokom poslednjih desetak godina pojačavale poslanicima iz drugih partija, što dokazuju primeri Milana Todorovića iz Stranke srpskog jedinstva koji je prešao u Demokratsku stranku, ili Dragana Šormaza koji je iz Demokoratske stranke Srbije prešao u Srpsku naprednu stranku.