Ljubav koja ne gasi svetlo na sceni

AP „Janko Veselinović“ iz Bogatića, jedno od najstarijih amaterskih pozorišta u Srbiji, ove godine obeležilo je značajan jubilej- 75 godina postojanja. Osnovano samo mesec dana posle Pozorišta na Terazijama, tri godine nakon Beogradskog i Jugoslovenskog dramskog pozorišta, a šest godina pre Ateljea 212, okupljalo je ljubitelje scenske umetnosti, pružajući im priliku da se ostvare u glumi, režiji i scenskoj umetnosti. Svojim talentom i entuzijazmom u njemu ostavili neizbrisiv trag. Nakon stotina odigranih predstava i brojnih nagrada, pozorište nastavlja da bude stub kulturnog života Bogatića. Ovim jubilejem se ne slavi samo istorija jednog pozorišta, već i ljubav prema umetnosti koja je uspela da opstane uprkos izazovima vremena.

Glumci o nepresušnom entuzijazmu
Osnivanje pozorišta bilo je podstaknuto velikom ljubavlju meštana prema dramskoj umetnosti. Prve predstave bile su inspirisane klasicima srpske drame, a amateri koji su ih izvodili bili su entuzijasti vođeni čistom strašću prema glumi. Vremenom, repertoar je obuhvatio i savremene komade, a pozorište je osvajalo brojne nagrade na festivalima širom bivše Jugoslavije i Srbije.

Foto: Privatna arhiva

Upravo taj entuzijazam je, prema rečima veterana bogatinskog pozorišta, najveća snaga ove institucije.
-I ono i ovo vreme krasi entuzijazam, s obzirom na to da je amatersko pozorište. Kada volite nešto, onda nađete način da mu ostanete verni. Iako su se uslovi rada vremenom malo poboljšali, mi bismo sa istim žarom igrali i da smo probali na ulici, ne bi nam bilo teško, zato što smo svi dolazili zbog ljubavi prema pozorištu. Imao sam pauze zbog posla, ali sam se uvek vraćao- kaže Slaviša Perić, koji je na sceni više od 40 godina, a svoj pozorišni put započeo je u Osnovnoj školi „Janko Veselinović“ u Crnoj Bari Nušićevom predstavom „Hajduci“, potom nastavio u bogatinskom pozorištu, na poziv tadašnjih čelnika ansambla koji su ga zapazili.

-U Bogatiću sam počeo sa ulogom doktora Grka u „Svetom Georgiju“. Igrao sam u „Vlasti“, „Sumnjivom licu“, „Ruženju naroda“ Dušana Kovačevića, „Urnebesnoj tragediji“, „Rodoljupcima“, „Đeneralu Nediću“, itd- priča.

Pravio je pauze jedino tokom perioda rada u inostranstvu, sve ostalo vreme bio je posvećen daskama koje život znače.

-Pozorište je ljubav, druženje, nezaboravna iskustva i putovanja širom tadašnje Jugoslavije. Bilo je trenutaka kad smo mimo scenarija i pozorišnih obaveza kreirali neke situacije da smo svi „padali“ od smeha. Svi ti doživljaji na putovanjima, to je neko blago koje ne može da se plati kada vi uživate u nečemu što radite. Uslovi rada su se poboljšali- dom je modernizovan, probne sale su uređene, ali u suštini nije bilo mnogo promena. Verujte mi, tada nam nije ni smetalo, mogli smo da probamo i na ulici, jer nas je vodila isključivo ljubav prema pozorištu. Razlika je u tome što je nekada odziv bio masovniji, a danas su ljudi zauzeti. Tempo života je drugačiji i mnogi koji bi voleli da se bave pozorištem jednostavno nemaju vremena- podvlači.

Foto: Privatna arhiva

Utočište i snaga
Nekada je radio u državnoj firmi, pa je bilo dovoljno da direktor pozove njegovog šefa i kaže: „Njega tri meseca pustite na probe”- i sve bi bilo rešeno. Danas to nije moguće, ali kad se nešto voli, veruje, uvek se nađe način. Promenile su se i teme predstava.

-Ranije smo više igrali Nušića i klasike, a sada se okrećemo savremenijim tekstovima. Ali suština ostaje ista- na sceni mora biti iskrenosti- ističe Perić.

Jelica Đonlić sa pozorištem je više od pola veka i ima više od 50 odigranih uloga. Scena je postala njen život udajom za glumca i reditelja Zorana Đonlića. Šali se da je vršnjakinja pozorišta, te da će se njen rođendan uvek slaviti, i kad je ne bude bilo.

-Pozorište, svi mi amateri ćemo vam reći isto, je posle porodice, deo našeg života. Mi u njemu tražimo neko sklonište, bežanje od problema, bežanje od stvarnosti koja nekad i nije tako sjajna. To je jedna velika ljubav, ljubav koja ne može ni da se prepriča. Ko jednom stane na te daske, on ostane stvarno dugo, kao što sam ja skoro pola veka i više- priča Đonlić, koja je sama i sa ansamblom osvojila brojne nagrade.

Foto: Privatna arhiva

Kaže da ju je uvek privlačilo da igra žene iz naroda, te joj je uloga Gine iz „Putujućeg pozorišta Šopalović“ jedna od najdražih.

-Tu je i Simana iz „Kamena za pod glavu“, Milica iz „Odumiranja“- sve su to likovi koji su mi ostali u srcu. Posebno sam ponosna što smo u vreme kada je moj suprug bio reditelj igrali najbolje tekstove- Dobrice Ćosića, Dušana Kovačevića, Aleksandra Popovića, Siniše Kovačevića- dodaje ona, ističući da je pozorište za nju uvek bilo lek.

-Pozorište je moje utočište. Kad god mi je bilo teško, znala sam da ovde mogu da se sklonim od problema, da pronađem utehu. Posle smrti mog supruga, pozorište mi je pomoglo da nastavim dalje- napominje.

Mlade snage raspiruju pozorišnu iskru
Menjao se sastav, dolaze mlade snage da podržavaju stare. Mira Kovačević, naslednica pozorišne tradicije, svedoči o tome da je „Janko Veselinović“ mnogo više od scene.

-Kao ćerka glumca amatera, koji je više od četiri decenije proveo na sceni, nekako je bilo logično da se i sama zainteresujem za teatar, najpre kao gledalac, a onda i učesnik u dramskom programu. Više se i ne sećam kada sam se tačno uključila, ali znam da mi je ta ustanova druga kuća. Isto tako tvrdim da je to emocija i ostalih kolega u ansamblu, mi smo jedna porodica. Ove godine proslavljamo veoma značajan jubilej i zaista je čast, ali i odgovornost biti deo tako duge tradicije. Od entuzijasta koji su zapalili pozorišnu iskru do danas na sceni, ali i iza nje, prošlo je na desetine zaljubljenika, a u pozorišnoj sali uvek je sedela najbolja publika. Malo mesto kao što je Bogatić je veoma visoko pozicioniran na mapi dramskog amaterizma, stekavši za 75 godina umetničko dostojanstvo vredno divljenja, te su rado viđeni gosti u svim pozorištima širom Srbije- podvlači Mira.

Kao što je pre 75 godina u Bogatiću rođena pozorišna iskra, tako i danas gori u mladim glumcima. Trenutno je u ansamblu više generacija, a uz iskusne glumce poput Jelice Đonlić i Slaviše Perića, tu su i mladi koji unose novu energiju.

Foto: Privatna arhiva

-Posebno mesto zauzima rediteljka Ivana Terzić, nekadašnja članica ansambla, koja je studije završila na Fakultetu dramskih umetnosti i vratila se u Bogatić da nastavi pozorišnu tradiciju. Njena predstava „Crna kutija“ je osvojila brojne nagrade. Kao naše najbolje predstave bih izdvojila „Tre sorele“ i „Ruženje naroda“. Iako su se vremenom menjale generacije, entuzijazam je ostao isti. Verujem da će ovo pozorište trajati večno, jer je ono deo našeg identiteta. Taj pelcer se tako primio da ne može uvenuti. Ljudi u Bogatiću neće dozvoliti da se ta vatra ugasi- zaključuje Đonlić.
Jubilej pozorišta „Janko Veselinović“ je dokaz da umetnost može da opstane i u najmanjim mestima, kada postoji iskrena ljubav prema sceni. Uz posvećenost sadašnjih i budućih generacija, bogatinsko pozorište će nastaviti da osvetljava kulturni život ovog kraja, baš kao što je to činilo više od sedam decenija.