DESET DECENIJA UNAZAD

Svoju životnu stazu vraćam za 88 godina unazad. Bilo je to 1924. godine. Imao sam sedam godina kada su me roditelji - sveštenik otac Uroš i majka Jelena doveli u Šabac. Iza sebe ostavio sam rodno selo Krivaju i došao u zavičajni Šabac. Iako sam ostavio Krivaju, Krivaja nikad nije ostavila mene. I danas, posle toliko decenija sveža su sećanja na zelena polja, rodne voćnjake, vinograde, šumu, reku Dobravu, česmu iza crkve, kamenu školu, stolara Adama i njegovu suprugu Daru, ćurčiju Iliju, kovača Jovu, školskog poslužitelja Čedu Gaćarića i neke ljude iz porodica Gavrilović, Bajić, Dimitrijević, Antonić. Posebna su sećanja na tradicionalni preobraženski vašar kada se na veliku poljanu između škole i reke Dobrave sjatilo na hiljade ljudi iz susednih sela, a zanatlije postavili tezge sa grnčarijom, drvenim proizvodima za kućne potrebe, abadžije sa seljačkim odelima, proizvođači liciderskih kolača i puno šatri od drvenih stubova i lisnatog granja. Naravno narod je uveseljavala ciganska muzika a omladina u narodnim nošnjama igrala je kola. I tako sve do ponoći.
Eto, ova sećanja čine da rodna Krivaja nikad nije napustila moje pamćenje u desetoj deceniji života.
Iz Krivaje došao sam u grad. Za dete od sedam godina velika promena. Upisali su me u prvi razred Osnovne škole “Vuk Karadžić“, u istoimenoj ulici gde smo stanovali u maloj prizemnoj kući sa tri odeljenja. Sećam se do nas je stanovao obućar Steva zvani Bećar, a preko puta ugledna porodica Krečković-Gajić iz koje potiču čuveni harmonikaš Đoka i fudbaler „Mačve“ Raduška Gajić.
Već iduće, 1925. godine uselili smo se u svoju tek sazidanu kuću. Gradnju kuće pomogli su očevi parohijani. Sav potreban kamen za temelj dovukli su iz kamenoloma u Ceru, iz Volujca kamen za krečanu, kao i svu potrebnu građu za krovnu konstrukciju (grede, rogove). To je bila pomoć seljaka, svom omiljenom višegodišnjem svešteniku.