Od ideje, preko želje, upornosti i strpljenja, do farme

Tridesetosmogodišnji Bojan Spasojević prvih šest godina svog života proveo je u Beogradu gde je i rođen, a potom se iz srpske prestonice preselio u tamnavski kraj, u rodno selo svoga oca. U Ljuticama i danas živi sa roditeljima, suprugom Katarinom i ćerkama Jovanom i Janom.

Ovaj mladi bračni par odlučio je da započne svoj biznis na selu te su tako došli na ideju da se bave uzgojem sjeničkih ovaca. 2018.godine kupili su šampionsko leglo iz Valjevske Kamenice od vlasnika koji je apsolutni pobednik u svim kategorijama sjeničkih ovaca. Njihovo stado u tom trenutku brojalo je 20 jedinki.

Foto: Privatna arhiva

–Skupili smo određenu svotu novca i razmišljali u šta smo mogli da uložimo. Kad smo već na selu nekako se samo nametnulo da to bude neka grana poljoprivrede. Odluka je pala na ovčarstvo. Razlog je što su ovce nekako najlakše za uzgoj, zahtevaju najmanje mehanizacije, njiva, najlakše je raditi i moguće je da se uz to radi i drugi posao, što mi inače i činimo. Oboje smo zaposleni u firmama, ja u mlekari a supruga u trgovini. Međutim, kada se sve dobro organizuje, kada se sredi objekat, njive zatvore, ne moraš da budeš konstantno prisutan- objašnjava Bojan i dodaje da je svakako dragocena podrška njegovih roditelja, prevashodno oca koji je pre izvesnog vremena otišao u penziju i u prilici je da kad god zatreba pritekne u pomoć.

Foto: Privatna arhiva

Spasojevići se ne žale. Naprotiv. Kažu da bi se isključivo od uzgoja sjeničkih ovaca moglo lepo živeti kada bi cena i potražnja bila na nivou prethodne dve godine. Ali, nije uvek bilo lako. Posebno ne na početku.

–Imali smo poteškoća u toj prvoj godini jer je do tada bilo potrebno posedovati deset ovaca za subvenije. Međutim, u međuvremenu je to povećano na 30, a mi smo imali deset manje, pa te prve godine smo ostali bez te vrste podrške. Namučili smo se. Nismo imali pomoć i sve smo morali sami, ali sada to već polako postaje razvijen posao- sa ponosom priča ovaj Ljutičanin i priseća se da su supruga i on pre sedam godina počeli od nule.

Foto: Privatna arhiva

–Nismo imali ništa što nam je bilo neophodno. Za objekat koji sam sam projektovao, nismo imali ništa. Kupovali smo od kočića pa nadalje. Košara je pravljena po mojoj zamisli, tako da nam olakša svakodnevno funkcionisanje. Kroz sredinu je hodnik a sa strana su prostori sa ovcama. Jaganjci sami sebe odvajaju. Imaju deo za hranu koji je uvek pun, uvek seno dostupno, koncentrat, sveža voda. Imamo i porodilište, pet boksova gde su ovce koje su se ojagnjile. Tu su sa svojim jaganjcima. Objekat je površine sto kvadrata, deset sa deset- objašnjava Bojan.

NEDAVNO STIGLE I PRVE TROJKE
Tridesetpetogodišnja Katarina po zanimanju je mašinski tehničar. Tim poslom se nikada nije bavila. Veoma voli životinje, te joj život na selu i bavljenje ovčarstvom ne predstavlja problem, već zadovoljstvo. Naučila je da radi sve što je potrebno kako bi stado bilo zdravo. Uz pomoć veterinara počela je da jagnji, pa sada to čini sama.

Foto: Privatna arhiva

–Trenutno u toru imamo 40 ovaca i jednog ovna i planiramo da proširimo. Ove godine imamo prvi put trojke. Dobili smo troje jaganjaca i to od ovce koja je odgajena na flašicu. Nju majka nije prihvatila, pa smo je mi odgajili na flašicu, i evo, sada je donela trojke- sa ushićenjem priča ova mlada žena.
Dvanaestogodišnja Jovana kao i osmogodišnja Jana, baš kao i ostatak porodice, vole životinje i život na selu, pa u skladu sa svojim mogućnostima učestvuju u svim poslovima.

Devojčice često jaganjcima daju imena, ali se onda u domu Spasojevića tuguje izvesno vreme nakon što se omiljeno jagnje proda. Tako je dok se ovce ponovo ne ojagnje i dok na svet ne stigne novi miljenik.

SJENIČKA OVCA NIJE ZAHTEVNA ZA UZGOJ
Poznavaoci prilika kažu da se u domaćinstvu Spasojevića nalazi jedno od boljih stada u ovim krajevima. Ovi domaćini vode računa o genetici ovaca i napominju da se tačno zna kako jagnje treba da izgleda i koje karatkeristike da poseduje.

Sjenička ovca je domaća, autohtona rasa koja trpi ekstremno niske temperature, ali podnosi i vrućinu. Otporna je na bolesti, dobra majka, mlečna ovca i kako kaže Bojan, najbolja je za pečenje.

–Ona nije zahtevna za uzgoj. Posla imamo ujutru oko pola sata. Popodne kada je lepo vreme pustimo ih na pašu, dospemo vode. Malo intenzivnije je kada dođe jagnjenje. Pet puta godišnje imamo obavezu čišćenja košare i taj posao se vodi kao najteži a zapravo traje dva dana, može i kraće. Ali, vi sami diktirate koliko će te vremena potrošiti dnevno na taj posao kada dođe na red. Nije zahtevno, nije preteško- ističe Bojan.

Ono što je veoma važno za zdrav i pravilan uzgoj sjeničkih ovaca jeste ishrana. Za ove životinje je izuzetno bitna paša. Od mogućnosti širenja zemljišta zavisiće i uvećanje farme.

–Poenta je u očekivanjima i ništa ne može preko noći, bez muke. Planovi su nam da polako i strpljivo, iz godine u godinu povećavamo stado koliko budemo mogli. To sve zavisi od mnogo faktora, prvenstveno od zemlje sa kojom budemo raspolagali i koju budemo mogli da kupimo na odgovarajućim lokacijama. Zavisiće naravno i od kretanja na tržištu, cene. Ali, negde 60-70 jedinki bi bilo nešto čemu bi stremili- priča Bojan.

U poslednje 2-3 godine ovi uzgajivači nemaju problem sa plasmanom. Jaganjce prodaju lokalnim preprodavcima ili onima koji su zainteresovani za dalji uzgoj. Cena umatičenog jagnjeta je tada 300 evra po komadu. Ako se prodaje klanicama ili za izvoz, tada se za kilogram dobija 600 dinara. U tom slučaju, uz urednu papirologiju prosleđenu nadležnima, dobija se i određena suma novca kao povrat.

“ZADOVOLjNI SMO SUBVENCIJAMA, ALI BI ZAGARANTOVANA CENA BILA MOŽDA BOLjI MODEL”
Spasojevići ističu da su zadovoljni i visinom i redovnošću isplate subvencija od strane države, te da im one veoma znače i daju određenu sigurnost u poslovanju.

Ipak, smatraju da bi možda najidealnije bilo da država ne daje subvencije, već da postoji zagarantovana cena. U takvim uslovima, dodaju, lakše bi se poslovalo i računica bi bila unapred poznata.

–Stvari bi bile predvidivije i stabilnije. To je možda jedan od razloga što mladi ljudi ne ulažu u poljoprivredu. Mlad čovek želi da zna unapred sve parametre i da ima jasnu računicu pre nego što se upusti u neki posao. Oscilacije su ogromne u cenama od godine do godine i ta doza neizvesnosti loše utiče na poljoprivredu generalno- napominje Bojan.

Foto: Privatna arhiva

SELO NUDI KVALITETNIJI I LEPŠI ŽIVOT
Pogled na život na selu i računica ovog bračnog para ne podudara se sa stavovima mnogih koji često kažu da se na selu ne može živeti pristojno, te da od bavljenja poljoprivredom nema vajde. Sela širom Srbije neretko ostaju pusta. Tako je i u tamnavskom kraju gde je u pojedinim naseljima sve manje stanovnika. Ali, Bojan i Kaća svojim primerom ulivaju nadu i pokazju da se itekako pristojno može živeti u malim sredinama ako se ima volje i želje, ako ne manjka ideja, organizacije, sloge i strpljenja da se nešto stvori i uradi, da se živi od svoga rada.

–Nekada je na selu bilo ljudi, ali su uslovi za život bili veoma loši. Nisu imali pristojne kuće, kupatila, vodu, put, internet, televiziju...ali bilo je ljudi. Sada u većini sela imate sve to. Kuće su sređene, uređena dvorišta, put, internet, struja, voda, u dvorištu automobili...sve je na dohvat ruke. Moguće je priuštiti mnogo toga, otići i videti, sve je dostupno. Dakle, u selu može da se živi uz dobru organizaciju i rad. Još uvek ima domaćinstava na selu u kojima su roditelji stariji ljudi i veoma konzervativni, nisu spremni da prate ideje svoje dece niti da im predaju novčanik. Nastaje generacijski sukob i mladi onda beže od kuće. Iako imaju svoja imanja, oni se ne bave poljoprivrednim poslovima. Ta konzervativnost je veliki problem i jedan od vodećih uzroka odlazaka mladih sa sela. Fabrike su pune domaćinske dece. Svakog od njih kada sam pitao šta će te u fabrici kada kući imate 40 krava, 30 hektara zemlje, kombajn, traktor koji vrede nekoliko desetina hiljada evra, odgovorio je da hoće svoj dinar- otkriva Bojan.

Dodaje da stariji ljudi nisu spremni da ulažu u modernu mehanizaciju i objekte koji bi im uz manje truda i vremena doneli kvalitetniji i produktivniji rad.

–Na selu je danas kvalitetniji život, bolje je živeti, zdravije u svakom smislu. U razvijenim zapadnim zemljama uvek je skuplja nekretnina na periferiji ili u nekom seoskom području nego u gradu. Još uvek smo mi nepismen narod i ne znamo da iskoristimo ono što nam se nudi, a imamo ogromne potencijale. Potrebno je da prođe još vremena, da se smene generacije i promeni praksa i navike srpskog seljaka. Nama danas u selu, ovde gde živimo, ništa ne fali. Imamo sve što nam je potrebno. Mi volimo i funkcionišemo od svog rada i moj jutjub kanal upravo promoviše takav način života. Pokušavamo da objasnimo da selo nije 24 sata neprekidnog rada, već da može da se živi normalno, da se priušti letovanje, odmor- kaže Bojan koji nikada u životu nije poželeo da sa svojom porodicom ode iz sela.

Naprotiv, sa osmehom na licu Spasojevići ističu da veoma vole Ljutice, čitav koceljevački kraj i ljude koji u njemu žive.