Svetlana Vračarić Ivantić - tradicije i duše

Svetlana Vračarić Ivantić u sebi spaja dva sveta- humanost zdravstvenog radnika i stvaralačku slobodu umetnika. Četiri samostalne izložbe i mnogo grupnih, kao i učešća na brojnim likovnim kolonijama definišu njen umetnički rad. Poslednjom postavkom u sali Opštine Bogatić otključala je vrata „Muzeja svoje duše“ u kojoj svi koji su sa njom bili u kontaktu prepoznaju čistotu, iskrenost i dobronamernost. Spojivši naizgled nespojivo, uniformisan posao zdravstvenog radnika i nesputanost umetnika, koračala je kroz ta dva sveta, objedinjujući ih i ne razdvajajući, jer za nju drugačije nije bilo moguće.

Foto: Privatna arhiva

Dve profesije- jedan put
-Moje dve profesije se ne razilaze uopšte, ne mogu da se raziđu. Koliko god želim da se ogradim i budem profesionalna, svakog pacijenta ponesem sa sobom kući. Da nije slikanja, te lepote, beline tog platna koje osvajam emocijama, ne bih pronašla ravnotežu koja mi je potrebna- priznaje Svetlana, dodajući da, iako pušač, kad slika, ona je u svom svetu u kome ne pali cigaretu, ne jede, ne pije vodu.
Samo stoji i nanosi boje i tako po nekoliko sati... Uvek tri- četiri slike radi uporedo i one dugo nastaju dok ne dobiju svoj puni život na platnu.

Prva izložba- iznenađenje za ceo kraj
Prvu samostalnu izložbu „Nezaborav mog detinjstva“ organizovala je zahvaljujući Stojanu Aničiću Okiju i Ivanu Vešiću, koji su prvi prepoznali njen talenat. Održana je u Legatu Pavlović, sada Muzeju Mačve i Semberije, na Uskrs, kako bi okupila svoju generaciju i unela duh zajedništva. Postavka je brojala 55 slika i bila je otvorena mesec dana. Ceo kraj je dolazio da je vidi, škole su organizovano dovodile učenike, a prostor je uvek bio pun. Ova izložba joj je bila inspiracija za dalji rad.

-Tek posle nekog vremena, dva- tri- četiri sata, kada se odaljim, zapalim cigaretu, sednem na gornji deo fotelje, uvek tako gledam svoju sliku i onda, u zavisnosti od tog valera boja koje sam nanela, shvatim kako sam se osećala dok sam slikala. Nekad sam mnogo mračna i srećna sam jer sam sve to izbacila iz sebe, a nekad isijavam radost. Ne znam kad je kraj slike. Nekako mi sama kaže kad treba da stanem, da je ne „gušim“ više- pojašnjava.

U njenom poslu staloženost je ključna i uvek se trudi da ljudi u njoj vide dobrotu i da za svakog pronađe lepu reč. Otac i sestra su zdravstveni radnici i sve je vodilo tom pozivu.

Foto: Privatna arhiva

Stvaranje kao beg od stvarnosti
-Otac je bio šef ambulante u Badovincima i sestra je zdravstveni radnik. Nisam dobila podršku da se bavim umetnošću, jer su verovali da posao u zdravstvu donosi veću sigurnost. Od 2015. slikam, imam svoje grupne izložbe, svaki drugi mesec je u „Krugu 10“ izložba, učestvujem na velikom broju kolonija. Kroz te kolonije učim, kradem zanat. Takođe, naš Kulturno- obrazovni centar Bogatić je fantastično razvijen i neguje tradiciju Mačve. Imaju školicu slikanja koja je jako uspešna i vodi je slikarka Dragana Ercegovčević. Svi smo mi negde od Milića krenuli i svi mačvanski slikari koji su kod njega učili gosti su na moji izložbama- napominje ona.

Njen dom je ujedno i atelje- veliki prostor ispunjen štafelajima i slikama. Dok obavlja svakodnevne poslove, pogled na platno je inspiriše da doda još jedan potez četkicom.
-Dok spremam ručak, shvatim, pogledam, da nešto mojoj slici treba. Sednem i slikam. Ujutru ustanem, nekad se ne umijem onako snena, sednem za platno i vidim ono što sam propustila. Tek ujutru shvatim da treba nešto da dodam- non- stop slikam. Posle 30 godina radnog staža, ta je ono što me drži u balansu- veruje Svetlana.

Inspiriše je tradicija Mačve, društveno je angažovana i svojim izložbama ukazuje na problem povezan sa njenom drugom profesijom. Radi pejzaže, portrete- sve zavisi od trenutka.

Foto: Privatna arhiva

Inspiracija u tradiciji i životu
-Te tri samostalne izložbe i ova četvrta koja je sad u toku, same od sebe dođu. Ne mogu da kažem da pripremam izložbu. Ne pripremam. Meni se izložbe nisu nametnule. Jednostavno, nešto se dogodi u meni. Shvatim da je to dobar presek, da imam dobru temu i da treba da napravim izložbu- ističe.
Tako je „Muzej moje duše“, prema rečima slikara Ivana Vešića, „spoj ondašnjeg, sadašnjeg i budućeg“.
-Pošto sam ja čuvar tradicije, a Mačva je bogata, naš kulturni centar isto je čuvar tradicije, ideja mi je bila da to bude postavka- 21 slika mrtve prirode. Namerno sam hronološki postavila slike, uopšte nisu izabrane najbolje, već sve ono što je naša Mačva i tradicija. Spojila sam onaj moj početak, sredinu kad sam učila da podslikavam slike, pošto radim podslikavanje, pa tek onda nanosim ulje. Radim kao što su radili stari majstori i taj kraj, kad se vide sve slike. Kaže mi Ivan Vešić: „Uspela si, izrasla si u slikara.“ Uvek kažem može još. Još mogu bolje- naglašava.

Slike kao odraz duše
Treća značajna izložba „Moja tišina“ nastala je u trenutku ozbiljnih zdravstvenih problema autorke. Njene slike su odražavale tugu i prazninu koju je osećala, pa su mnoge i nosile naziv „Tuga“. U ovom ciklusu pojavile su se i ikone, mada nije ikonopisac. Bila je to njena lična borba prenesena na platno, način da se suoči sa svojim osećanjima i nađe utehu u stvaranju.

Umetnost koja živi
Nijedna od izložene 21 slike nije na prodaju. Neke, ranije, poklonila je u humanitarne svrhe, a sve će da nastave da žive posle nje, kroz vreme. U opusu broji njih oko 500. Prva koju je uradila bila su četiri suncokreta- tri su gledala u nebo.

-To je mali format. Pošto moj suprug nije živ, od četiri suncokreta, jedan je bio povijen, predstavljajući moju životnu borbu kao samohranog roditelja dvoje dece. Upravo sam to utočište našla u slikanju. To je ta moja jačina, mir i to je ono što ja jesam. Bez slikanja ne bih stigla dovde, ne bih imala duhovni mir- priznaje Svetlana.

Izložba rođena iz bola i nade
Jedan događaj snažno je uticao na nastanak druge izložbe „Gde seješ ljubav, izrašće radost“- trenutak kada je odvela mladu ženu obolelu od melanoma u porodilište, a samo nekoliko nedelja kasnije prisustvovala njenoj sahrani. Taj duboki utisak pretočila je u sliku majke sa detetom, koju je poklonila crkvi. Tada je shvatila da su žene koje se bore s rakom nevidljive u svojoj lepoti i snazi. Iz te misli nastala je izložba portreta žena u procesu lečenja- bez kose, u molitvi, u suzama, ali uvek dostojanstvene.

I dalje slika svakog dana. Nekada 15 minuta, nekada pola sata, ali ne odlazi na spavanje, a da nije povukla bar jedan potez četkicom. Predstoji joj leto ispunjeno stvaranjem- četiri velike likovne kolonije na kojima će učestvovati, tri grupne izložbe, a slike same od sebe dolaze. Kad dođe pravi trenutak za novu izložbu, znaće to. Osetiće poruku koju treba da prenese na platnu. Kao što i sama kaže: „Moj svet je ravnoteža i ispunjen je tišinom sveta boja i stvaranja... ja osvajam belinu platna, to je moj smisao, to je lepota“.