Foto: AI
SVADBENI OBIČAJ U TAMNAVSKOM KRAJU KOJI SE GOTOVO IZGUBIO
Pozivanje svatova čuturom
Odvajkada su se na jesen, kada se svi radovi u polju privedu kraju, mladi venčavali i pravili svadbe. Tako je bilo i u tamnavskom kraju. Običaji su uglavnom bili isti kao i u ostatku Zapadne Srbije. Za razliku od nekadašnjih vremena, kada su se svatovi pozivali buklijom, koja se u Posavotamnavi nazivala čuturom, danas se tek ponegde najbliža rodbina u svatove poziva na taj način.
Savremeno doba i komuniakcije donele su sa sobom neke nove navike, pa se sve češće ni pozivnice ne uručuju neposredno, već putem aplikacija na mobilnim telefonima.
Nekada bi domaćin išao od kuće do kuće, noseći čuturu sa rakijom, ređe sa vinom, upakovanu u tkanu svadbenu torbu, okićenu svežim cvećem i pozivao goste na svadbu.
Običaji su nalagale da se za zdravlje , sreću, blagostanje i porod budućih mladenaca otpije koji gutljaj iz čuture i to je činila isključivo muška glava iz kuće, što je govorilo mnogo o tadašnjem društvu i porodici toga vremena. Zatim bi se u čuturu dolilo rakije, ona bi se zakitila cvetom, peškirom, košuljom ili novcem i domaćin bi nastavio do sledećih rođaka, komšija, prijatelja...
Pozivanje čuturom i obilazak svatova imali su vaoma važan socijalni aspekt, a to je da su se ljudi u tim prilikama i na taj način okupljali, razgovarali, održavali rodbinske veze, delili srećne trenutke, pomagali jedni drugima...
Svadbarsko slavlje trajalo je po tri dana i odvijalo se pod šatorima, odnosno kako se u ovim krajevima govorilo, pod šatrama. Najpre se, obično petkom, održavalo momačko ili devojačko veče. Subota je bila dan venčanja, dok je nedelja bila rezervisana za takozvane povođane. To su bili gosti sa mladine strane, njena najbliža rodbina, koja je dan posle venčanja dolazila kod mladoženje, u mladinu novu kuću.
Sama priprema svadbe trajala je po nedelju dana a sve što je bilo potrebno uraditi, od postavljanja šatre do pripreme hrane i služenja svatova, radili su prijatelji i komšije domaćina.
Danas su se ovi običajni gotovo izgubili, čak i u ruralnim sredinama.
* „Predanja i običaji Koceljeve: Glasovi prošlosti“: Projekat ostvaren uz podršku opštine Koceljeva. Stavovi izneti u podržanim medijskim projektima, nužno ne izražavaju stavove organa koji su dodelili sredstva.
Savremeno doba i komuniakcije donele su sa sobom neke nove navike, pa se sve češće ni pozivnice ne uručuju neposredno, već putem aplikacija na mobilnim telefonima.
Nekada bi domaćin išao od kuće do kuće, noseći čuturu sa rakijom, ređe sa vinom, upakovanu u tkanu svadbenu torbu, okićenu svežim cvećem i pozivao goste na svadbu.
Običaji su nalagale da se za zdravlje , sreću, blagostanje i porod budućih mladenaca otpije koji gutljaj iz čuture i to je činila isključivo muška glava iz kuće, što je govorilo mnogo o tadašnjem društvu i porodici toga vremena. Zatim bi se u čuturu dolilo rakije, ona bi se zakitila cvetom, peškirom, košuljom ili novcem i domaćin bi nastavio do sledećih rođaka, komšija, prijatelja...
Pozivanje čuturom i obilazak svatova imali su vaoma važan socijalni aspekt, a to je da su se ljudi u tim prilikama i na taj način okupljali, razgovarali, održavali rodbinske veze, delili srećne trenutke, pomagali jedni drugima...
Svadbarsko slavlje trajalo je po tri dana i odvijalo se pod šatorima, odnosno kako se u ovim krajevima govorilo, pod šatrama. Najpre se, obično petkom, održavalo momačko ili devojačko veče. Subota je bila dan venčanja, dok je nedelja bila rezervisana za takozvane povođane. To su bili gosti sa mladine strane, njena najbliža rodbina, koja je dan posle venčanja dolazila kod mladoženje, u mladinu novu kuću.
Sama priprema svadbe trajala je po nedelju dana a sve što je bilo potrebno uraditi, od postavljanja šatre do pripreme hrane i služenja svatova, radili su prijatelji i komšije domaćina.
Danas su se ovi običajni gotovo izgubili, čak i u ruralnim sredinama.
Vesna Bošković
Najnoviji broj
7. maj 2026.
