Sela u Posavini, nekad i sad
Belo stado, sede vlasi
Predanja o selu su imala u izrezbarenim ramovima, uspomene i tople detalje nostalgičnih uzdaha. Sada pak, u užurbanoj svakodnevnici ritam drobi i ono malo spontanog ili ti bitisanja od jutra do sutra.
Sada se tiskaju gradovi i mladi u njima, gde se bitka sa posvećenošću gubi već na startu a materijalno dominira u nekom iskrivljenom poimanju življenja. Od Boga dato, prisećaju se starine, tka ćilime lepote poput narodnih nošnji oslikanih u pesmi i igri kao belo stado na zelenim livadama. Tu se gnezdi toplina ko lastavice u gnezdu.
A predanje besedi i o čobanima i čobanicama koji su krali trenutke begenisanja. Osta predanje da je Draginja lomila grančicu da Cvetin zna, po dogovoru, gde je poterala stado. I tu bi u okrilju šumarka iznedrili lepotu koja u priči starina osta, da se mlađani uzdahom oglase.
Behu to nekad i bela stada i vreli i dani i noći a za mesečine se i želo i kopalo. U samo jednoj familiji bilo i po dvadestak devojaka koje bi znale okopati i poveće njive da u povratku sa uvratu svaka od njih ima tek po pola vrste kuruza, zar i treba reći da se pesma orila pobrđima.
Sada slika od sedih vlasi i opustelih pašnjaka zjapi ko prazna testija u rukama starice a do u vidokrug se proredile kuće i tek po koje grlo ovaca.
Sela Posavine su ispratila čobanice u zaborav koji nose gradovi pretrpani, iz kojih se tek kad inje sedih vlasi prošara kosu ožive pradedovska ognjišta. Da iznova tkaju setna prisećanja poput nekad čobanina koji pamti pradedovske reči da ognjište osim pucketanja panja ima i magnet koji plam čuva i da se mora ostareli čobanin vraćati gde se ,voleli su stari reći, poput zeca okotio...
A vremešni mudrovali, ko razume reće mu se samo...
„Koreni i budućnost - kulturna baština Vladimiraca“: Projekat ostvaren uz podršku opštine Vladimirci. Stavovi izneti u podržanim medijskim projektima, nužno ne izražavaju stavove organa koji su dodelili sredstva.
Sada se tiskaju gradovi i mladi u njima, gde se bitka sa posvećenošću gubi već na startu a materijalno dominira u nekom iskrivljenom poimanju življenja. Od Boga dato, prisećaju se starine, tka ćilime lepote poput narodnih nošnji oslikanih u pesmi i igri kao belo stado na zelenim livadama. Tu se gnezdi toplina ko lastavice u gnezdu.
A predanje besedi i o čobanima i čobanicama koji su krali trenutke begenisanja. Osta predanje da je Draginja lomila grančicu da Cvetin zna, po dogovoru, gde je poterala stado. I tu bi u okrilju šumarka iznedrili lepotu koja u priči starina osta, da se mlađani uzdahom oglase.
Behu to nekad i bela stada i vreli i dani i noći a za mesečine se i želo i kopalo. U samo jednoj familiji bilo i po dvadestak devojaka koje bi znale okopati i poveće njive da u povratku sa uvratu svaka od njih ima tek po pola vrste kuruza, zar i treba reći da se pesma orila pobrđima.
Sada slika od sedih vlasi i opustelih pašnjaka zjapi ko prazna testija u rukama starice a do u vidokrug se proredile kuće i tek po koje grlo ovaca.
Sela Posavine su ispratila čobanice u zaborav koji nose gradovi pretrpani, iz kojih se tek kad inje sedih vlasi prošara kosu ožive pradedovska ognjišta. Da iznova tkaju setna prisećanja poput nekad čobanina koji pamti pradedovske reči da ognjište osim pucketanja panja ima i magnet koji plam čuva i da se mora ostareli čobanin vraćati gde se ,voleli su stari reći, poput zeca okotio...
A vremešni mudrovali, ko razume reće mu se samo...
Sreja Kosanić
Najnoviji broj
11. jun 2026.
