BIOSKOPI

Tridesetih godina prošlog veka Šabac nije imao više od deset hiljada stanovnika. Pa ipak se ubrajao, posle Beograda, u najnaprednije, najevropskije gradove u Srbiji. Zbog razvijenog kulturnog pa i boemskog života zvali su ga „Mali Pariz“. Pored Gimnazije, Učiteljske škole, društva „Abrašević“, čitaonice, imao je i četiri bioskopa: „Pariz“, „Kasina“, „Čačić“ i „Lav“.
Učenici Gimnazije i Učiteljske škole bili su glavna bioskopska publika. U naše vreme filmovi su bili nemi. Sećam se i nekih popularnih glumaca: Šarla Čaplina, Pat i Patošona, Olia i Stanlija, Džeki Kugana, Tarzana Vajsmiler, i naravno lepotice Grete Garbo. Najčešće smo odlazili u „Pariz“. To je bio hotel sa salom, binom i velikim platnom. Sedelo se za kafanskim stolovima. Za pauzu između činova, kada se premotavala filmska traka, kelneri su donosili narudžbine odraslim posetiocima. Da bi se razbila monotonija nemog filma, u desnom uglu ispred bine (platna) svirao je mali orkestar od tri člana. Među njima na kontrabasu obavezno je bio i naš nastavnik gimnastike Brat Jura.
Đacima je bilo zabranjeno da idu na večernje predstave. Prema školskim propisima učenicima je bilo dozvoljen izlazak na ulicu i odlazak na priredbe zimi do osam a leti do devet časova. Prema tome mi đaci mogli smo posećivati samo dnevne predstave (od 17 časova).
Moj drug iz petog razreda gimnazije Rade Đukanović nekad bi prekršio ovu naredbu. Da ga ne bi profesori prepoznali, jedno veče stavio je brkove, crne naočare i šešir i otišao u „Pariz“ na večernju predstavu. Bio je uveren da ga ni rođena majka ne bi prepoznala. Seo je za sto pri kraju sale. Ugasilo se svetlo i počeo je prvi čin. Posle nekoliko trenutaka uđe jedan posetilac. Priđe njegovom stolu i upita „Da li je slobodno?“. Tokom predstave nisam stupao u razgovor sa došljakom jer sam prepoznao svog profesora latinskog jezika Šimona Bjeneša. Verovao sam da nije u meni prepoznao svoga učenika.