OD SEVERA DO JUGA TAJLANDA
U DžUNGLI PLANINSKOG BESPUĆA
Putujemo još severnije.
Penjemo se duboko u džunglu planinske visoravni, tamo, gde se još uvek na svom marginalnom putu prostora i vremena, nalaze plemenske teritorije.
U nepristupačnoj, jedva prohodnoj divljini i nama nepoznatom svetu, srešćemo ljude koji još uvek ne priznaju ničije granice ni zakone izuzev sopstvenih.
Uzanom stazom pored puta, u susret nam dolazi mladić. Površina njegovih grudi je tetovirana. Nosi dugačku torbu na leđima. Bedra mu obavija tanka koža Približava nam se. Listovi nogu mu obavijeni platnom učvršćenim pantljikama. Stopala mu bosa! (Štite potkolenice kad idu kroz travu i otrovne lijane.)
Krstarimo džunglom severnog Tajlanda u želji da obiđemo plemena koja žive u ovom bespuću. Motor džipa brekće, gume „šlajfuju“ i škripe dok se penjemo krivudavim izlokanim putem između drveća i niskih oblaka. Kroz kišnu zavesu ugledasmo kolibe. Sa ivice krovova pokrivenih suvim palminim lišćem sliva se mlaz vode i curi u izdubljena debla drveća. Kasnije će je upotrebiti za pranje rublja ili neko od retkih kupanja, dece uglavnom. Preskačemo velike žute bare. Prete da se izliju kroz otvorena vrata kuća plemena Jao. U polumraku se vidi prašnjavi pod i široki drveni krevet bez dušeka. Na njemu spavaju deca. Sa drvenog svoda visi rupičasta, mreža za spavanje; ispod niske stolice je opružen pas.
Pleme Jao ima neobičnu odeću. Žene na glavi nose velike crne turbane; oko vrata svaka ima plamenocrvenu kragnu napravljenu od vune. Mnoge od njih su sedele na drvenim stepenicama i pušile. Donji deo njihove lule je okrugao, veličine oraha. Rupičasto je izbušen i povezan cevastim nastavkom. Neobično malim šakama žena razdvaja lulu. U okrugli deo stavlja smeđi sadržaj iz sasušenog lista, pali ga, spaja i suženi deo stavlja u usta. Pomno uvlači dim zadržavajući ga dugo u sebi.
Jedna mi se nasmešila svojim modrim usnama i zadovoljno klimnula glavom. Uzvratila sam joj. Istog časa je ustala i pružila mi svoju lulu. Odmahnula sam rukom; začuđeno me posmatrala „staklastim“ pogledom majušnih očiju sa ogromnim zenicama. U njenoj krhkoj pojavi sa smežuranom kožom bilo je nečeg tužnog...Ko bi je bolje zagledao, primetio bi njenu veselu i zadovoljnu dušu.
Penjemo se duboko u džunglu planinske visoravni, tamo, gde se još uvek na svom marginalnom putu prostora i vremena, nalaze plemenske teritorije.
U nepristupačnoj, jedva prohodnoj divljini i nama nepoznatom svetu, srešćemo ljude koji još uvek ne priznaju ničije granice ni zakone izuzev sopstvenih.
Uzanom stazom pored puta, u susret nam dolazi mladić. Površina njegovih grudi je tetovirana. Nosi dugačku torbu na leđima. Bedra mu obavija tanka koža Približava nam se. Listovi nogu mu obavijeni platnom učvršćenim pantljikama. Stopala mu bosa! (Štite potkolenice kad idu kroz travu i otrovne lijane.)
Krstarimo džunglom severnog Tajlanda u želji da obiđemo plemena koja žive u ovom bespuću. Motor džipa brekće, gume „šlajfuju“ i škripe dok se penjemo krivudavim izlokanim putem između drveća i niskih oblaka. Kroz kišnu zavesu ugledasmo kolibe. Sa ivice krovova pokrivenih suvim palminim lišćem sliva se mlaz vode i curi u izdubljena debla drveća. Kasnije će je upotrebiti za pranje rublja ili neko od retkih kupanja, dece uglavnom. Preskačemo velike žute bare. Prete da se izliju kroz otvorena vrata kuća plemena Jao. U polumraku se vidi prašnjavi pod i široki drveni krevet bez dušeka. Na njemu spavaju deca. Sa drvenog svoda visi rupičasta, mreža za spavanje; ispod niske stolice je opružen pas.
Pleme Jao ima neobičnu odeću. Žene na glavi nose velike crne turbane; oko vrata svaka ima plamenocrvenu kragnu napravljenu od vune. Mnoge od njih su sedele na drvenim stepenicama i pušile. Donji deo njihove lule je okrugao, veličine oraha. Rupičasto je izbušen i povezan cevastim nastavkom. Neobično malim šakama žena razdvaja lulu. U okrugli deo stavlja smeđi sadržaj iz sasušenog lista, pali ga, spaja i suženi deo stavlja u usta. Pomno uvlači dim zadržavajući ga dugo u sebi.
Jedna mi se nasmešila svojim modrim usnama i zadovoljno klimnula glavom. Uzvratila sam joj. Istog časa je ustala i pružila mi svoju lulu. Odmahnula sam rukom; začuđeno me posmatrala „staklastim“ pogledom majušnih očiju sa ogromnim zenicama. U njenoj krhkoj pojavi sa smežuranom kožom bilo je nečeg tužnog...Ko bi je bolje zagledao, primetio bi njenu veselu i zadovoljnu dušu.
Najnoviji broj
25. april 2024.
