SEĆANjA NA STARI ŠABAC
FLORIJANOVA FLORA
Najlepši deo svog posleratnog detinjstva proveo sam živeći u Sremskoj ulici na Bairu u blizini Gradskog parka. Iz tog perioda u sećanju mi je ostalo duboko urezano čudno ime čoveka koji se zvao Florijan. Sećam se da je radio i stanovao u Gradskom parku. Evo posle 60 godina konačno sam uspeo da saznam nešto više o njemu. Prikupljajući podatke o starom parku, kroz koji su verovatno prošla sva šabačka deca, stupio sam u kontakt sa Florijanovim sinom Šapčaninom Ilijom Miler.On mi je ispričao celu životnu priču o svom ocu Florijanu, čoveku čije je ime bila i njegova profesija.
Pre 1900. godine Jozef i Ana Miler doselili su se iz Nemačke u bivšu Austro-Ugarsku sa više dece. Živeli su u Rakovcu kod Beočina gde se 1904. godine rodio Florijan. Kasnije se školovao za vrtlara, odnosno cvećara. U potrazi za poslom put ga je odveo u Beograd gde je oko 1927. godine počeo da radi kod poznatog advokata Arse Stamenkovića. Kao odličan poznavalac horti kulture održavao je vinograde i voćnjake bogatog advokata. Na Senjaku stanovao je Žarko Gašić koji je u Šapcu imao veliko imanje. Florijan Miler se istakao svojim znanjem i Gašić ga je angažovao 1938. godine i poslao u Šabac da bude nadzornik na imanju. Došavši u Šabac Florijanov prvi posao na Gašića imanju bio je da zasadi red jablanovakoji su se iz Šapca videli do pre dvadesetak godina. Florijan je živeo na imanju sa maloletnim sinom i ženom Radom koja je umrla 1943. godine. Drugi svetski rat bio je u toku. Na velikom imanju gajilo se povrće i hrana za ishranu Gašićevih konja. U okupiranom Šapcu Nemcima sve to odgovaralo i na imanju su smestili i svoje konje koji su im služili za vuču topova. Florijan je vrlo pedantno radio i nadgledao grupu svojih radnika ali su i Nemci nadgledali njega. Zbog svog porekla i dobrog rada ipak je stekao izvesno poverenje što mu je omogućavalo da neke Šapčane spase od Nemaca.
Za to vreme u Beogradu bila je potraga za komunistima. Žarko Gašić, vlasnik imanja u Šapcu bio je dobar prijatelj sa Polićevićima iz Beograda koji su takođe imali veliko imanje u Šapcu. Rođena sestra komuniste Koče Popovića bila je udata za Polićevića i u dogovoru sa Žarkom Gašićem ona je Koču prebacila u Šabac na imanje kod Florijana gde je tri meseca čuvao svinje. Florijan nije znao ko je Koča Popović sve do jednoga dana kada je u senu pronašao gomilu propagandnih letaka i shvatio da na imanju čuva važnu političku osobu. Od svih je krio svoje saznanje ali je opomenuo Koču i rekao mu da bude oprezniji. Koča je po Šapcu rasturao letke, a najmanje je čuvao svinje. Florijanov šurak od prve žene Milorad koji se takođe krio na imanju i bio mladi skojevac, čuo je Koču kako pevuši španske pesme i shvatio da ovaj nije običan svinjar. Počeo je da ubeđuje Koču da se učlani u partiju. Ovaj je to odbijao govoreći: „Nisam ja za to. Moje je da čuvam svinje“. Florijan videvši da mu šurak ubeđuje Koču, uklanja ga sa imanja da bi sačuvao njegovu bezbednost. Postaje ,,vruće“ i dolazi vreme da se Koča skloni dalje. Grupa Partizana dolazi po njega i hoće da uključe radio stanicu i prisluškuju Nemce. Koča im zabranjuje sa rečima: „Ovde živi čovek sa maloletnim detetom. Oni vrede više od informacija koje ćete čuti. Možete biti otkriveni a oni nedužni će nastradat“. Partizani sa Kočom Popovićem napustili su Gašićevo imanje i sklonili se ispred nosa Nemaca.
Rat se završio a Florijanov obraz i ruke ostali su čisti.
Država je Žarku Gašiću konfiskovala imanje, a Florijan je dobio radno mesto u Gradskom zelenilu uz pomoć Ilije Popovića -Spirinovca i Vuke Popović. Njegov prvi posleratni radni zadatak bio je da isuši teren u Masarikovoj ulici gde je za vreme rata bila stočna pijaca i zasadi park koji i danas postoji. Za stanovanje sa malim detetom Florijan se preseljava u malu kućicu sa dva odeljenja koja se nalazila iza Gradskog parka. Ženi se sa Savetom koja je sa njim radila na Gašića imanju. Sina Iliju dobili su 1947. godine. Posleratni uslovi su bili teški. Opšta nestašica ali Miler Florijan trpeo je sve kao i ostali Šapčani i nije mu padalo na pamet da traži pomoć od svog ,,ratnog svinjara“ Koče Popovića. Posle sedam, osam godina iz dva odeljenja četvoročlana porodica Miler preselila se u obližnju prizemnu kuću u kojoj su sa druge strane stanovali Aleksa i Kristina Marinković. Ta kuća je postojala do oko 1960. godine kada sam je snimio i neznajući ko živi u njoj. Florijan je održavao park i zelenilo po gradu. Neposredno uz kućice iza parka nalazile su se i dve staklare. One su bile ukopane u zemlju i pokrivene staklenim krovom. Leti je staklo krečeno da bi se smanjila količina svetlosti i toplote, a zimi je Florijan ložio peć i topao vazduh ubacivao u staklare. Radio je posao koji je izuzetno poznavao, voleo i po kojem je nosio ime. Posao i stan dobio je od „Zorke“ oko 1956. godine. Na mestu gde se danas gradi novi plivački bazen počeo je da gradi staklaru i pravi rasadnik zelenila. U to vreme radio je ,,Samostalni pogon“ koji je vremenom postao ,,Fabrika za zaštitu bilja“ pri HI ,,Zorka“. To je iziskivalo i ogledno dobro sa velikim staklarama i voćnjacima. Na oglednom dobru su isprobavani proizvedeni Zorkini peparati. Florijan je sa svojom ekipom neumorno radio, a ogledno dobro sa voćnjakom pokrivalo je veliki prostor na kojem je danas plivački bazen, Hala sportova i benzinska pumpa. Svake jeseni sa oglednog dobra brane su tone jabuka za radnike fabrike „Zorka“. Godine su prolazile u radu a Florijan je pred penziju 1970. godine kroz šalu govorio: ,,Ja ceo život gajim da biljke budu zdrave i lepe, a ovi laboranti ih truju i uništavaju“. Po pozivu Florijan je radio i po mnogim banjskim parkovima ali nije hteo da napusti Šabac. Oko 1965. godine Žoja Topalović doveo je Florijana u Lipolist da mu nakalemi nekoliko ruža koje su mu postale ljubav a kasnije unosan posao. Svoje bogato znanje iz horti kulture Florijan Miler nesebično je prenosio drugima i tako sa svojom florom doživeo devedeset dve godine.
Pre 1900. godine Jozef i Ana Miler doselili su se iz Nemačke u bivšu Austro-Ugarsku sa više dece. Živeli su u Rakovcu kod Beočina gde se 1904. godine rodio Florijan. Kasnije se školovao za vrtlara, odnosno cvećara. U potrazi za poslom put ga je odveo u Beograd gde je oko 1927. godine počeo da radi kod poznatog advokata Arse Stamenkovića. Kao odličan poznavalac horti kulture održavao je vinograde i voćnjake bogatog advokata. Na Senjaku stanovao je Žarko Gašić koji je u Šapcu imao veliko imanje. Florijan Miler se istakao svojim znanjem i Gašić ga je angažovao 1938. godine i poslao u Šabac da bude nadzornik na imanju. Došavši u Šabac Florijanov prvi posao na Gašića imanju bio je da zasadi red jablanovakoji su se iz Šapca videli do pre dvadesetak godina. Florijan je živeo na imanju sa maloletnim sinom i ženom Radom koja je umrla 1943. godine. Drugi svetski rat bio je u toku. Na velikom imanju gajilo se povrće i hrana za ishranu Gašićevih konja. U okupiranom Šapcu Nemcima sve to odgovaralo i na imanju su smestili i svoje konje koji su im služili za vuču topova. Florijan je vrlo pedantno radio i nadgledao grupu svojih radnika ali su i Nemci nadgledali njega. Zbog svog porekla i dobrog rada ipak je stekao izvesno poverenje što mu je omogućavalo da neke Šapčane spase od Nemaca.
Za to vreme u Beogradu bila je potraga za komunistima. Žarko Gašić, vlasnik imanja u Šapcu bio je dobar prijatelj sa Polićevićima iz Beograda koji su takođe imali veliko imanje u Šapcu. Rođena sestra komuniste Koče Popovića bila je udata za Polićevića i u dogovoru sa Žarkom Gašićem ona je Koču prebacila u Šabac na imanje kod Florijana gde je tri meseca čuvao svinje. Florijan nije znao ko je Koča Popović sve do jednoga dana kada je u senu pronašao gomilu propagandnih letaka i shvatio da na imanju čuva važnu političku osobu. Od svih je krio svoje saznanje ali je opomenuo Koču i rekao mu da bude oprezniji. Koča je po Šapcu rasturao letke, a najmanje je čuvao svinje. Florijanov šurak od prve žene Milorad koji se takođe krio na imanju i bio mladi skojevac, čuo je Koču kako pevuši španske pesme i shvatio da ovaj nije običan svinjar. Počeo je da ubeđuje Koču da se učlani u partiju. Ovaj je to odbijao govoreći: „Nisam ja za to. Moje je da čuvam svinje“. Florijan videvši da mu šurak ubeđuje Koču, uklanja ga sa imanja da bi sačuvao njegovu bezbednost. Postaje ,,vruće“ i dolazi vreme da se Koča skloni dalje. Grupa Partizana dolazi po njega i hoće da uključe radio stanicu i prisluškuju Nemce. Koča im zabranjuje sa rečima: „Ovde živi čovek sa maloletnim detetom. Oni vrede više od informacija koje ćete čuti. Možete biti otkriveni a oni nedužni će nastradat“. Partizani sa Kočom Popovićem napustili su Gašićevo imanje i sklonili se ispred nosa Nemaca.
Rat se završio a Florijanov obraz i ruke ostali su čisti.
Država je Žarku Gašiću konfiskovala imanje, a Florijan je dobio radno mesto u Gradskom zelenilu uz pomoć Ilije Popovića -Spirinovca i Vuke Popović. Njegov prvi posleratni radni zadatak bio je da isuši teren u Masarikovoj ulici gde je za vreme rata bila stočna pijaca i zasadi park koji i danas postoji. Za stanovanje sa malim detetom Florijan se preseljava u malu kućicu sa dva odeljenja koja se nalazila iza Gradskog parka. Ženi se sa Savetom koja je sa njim radila na Gašića imanju. Sina Iliju dobili su 1947. godine. Posleratni uslovi su bili teški. Opšta nestašica ali Miler Florijan trpeo je sve kao i ostali Šapčani i nije mu padalo na pamet da traži pomoć od svog ,,ratnog svinjara“ Koče Popovića. Posle sedam, osam godina iz dva odeljenja četvoročlana porodica Miler preselila se u obližnju prizemnu kuću u kojoj su sa druge strane stanovali Aleksa i Kristina Marinković. Ta kuća je postojala do oko 1960. godine kada sam je snimio i neznajući ko živi u njoj. Florijan je održavao park i zelenilo po gradu. Neposredno uz kućice iza parka nalazile su se i dve staklare. One su bile ukopane u zemlju i pokrivene staklenim krovom. Leti je staklo krečeno da bi se smanjila količina svetlosti i toplote, a zimi je Florijan ložio peć i topao vazduh ubacivao u staklare. Radio je posao koji je izuzetno poznavao, voleo i po kojem je nosio ime. Posao i stan dobio je od „Zorke“ oko 1956. godine. Na mestu gde se danas gradi novi plivački bazen počeo je da gradi staklaru i pravi rasadnik zelenila. U to vreme radio je ,,Samostalni pogon“ koji je vremenom postao ,,Fabrika za zaštitu bilja“ pri HI ,,Zorka“. To je iziskivalo i ogledno dobro sa velikim staklarama i voćnjacima. Na oglednom dobru su isprobavani proizvedeni Zorkini peparati. Florijan je sa svojom ekipom neumorno radio, a ogledno dobro sa voćnjakom pokrivalo je veliki prostor na kojem je danas plivački bazen, Hala sportova i benzinska pumpa. Svake jeseni sa oglednog dobra brane su tone jabuka za radnike fabrike „Zorka“. Godine su prolazile u radu a Florijan je pred penziju 1970. godine kroz šalu govorio: ,,Ja ceo život gajim da biljke budu zdrave i lepe, a ovi laboranti ih truju i uništavaju“. Po pozivu Florijan je radio i po mnogim banjskim parkovima ali nije hteo da napusti Šabac. Oko 1965. godine Žoja Topalović doveo je Florijana u Lipolist da mu nakalemi nekoliko ruža koje su mu postale ljubav a kasnije unosan posao. Svoje bogato znanje iz horti kulture Florijan Miler nesebično je prenosio drugima i tako sa svojom florom doživeo devedeset dve godine.
Najnoviji broj
11. april 2024.
