Pola života u humanosti – sećanje na doktora Stevu

Prošle sedmice napustio nas je primarijus dr Stevan Stanković. U prethodnom broju objavili smo sećanje na njega iz pera njegove koleginice, prim. dr Ljiljane Stanimirović, koja se osvrnula na njegov profesionalni rad i porodicu. U ovom broju donosimo sećanje na njegove humanitarne aktivnosti, koje potpisuje Milutin Šestić, bivši sekretar Opštinske organizacije Crvenog krsta Šabac i, pre svega, Stevin dugogodišnji prijatelj.

„Ponekad se zapitam postoje li još ljudi koji su, kao naš doktor Steva, živeli humanost, a ne samo pričali o njoj. Za njega to nije bio poziv, ni obaveza, već način postojanja. Od osnovne škole pa sve do poslednjih dana, on je bio čovek koji je pomagao, lečio, bodrio i tešio.

Sećam se kako je, kao lekar, od 1964. godine svoj rad posvetio svakom čoveku na teritoriji šabačke opštine. Nema sela u koje nije kročio, nema zaseoka u kojem nije držao predavanje, savetovao, razgovarao s ljudima preko organizacije Crvenog krsta. Njegova vrata, kao i njegovo srce, uvek su bila otvorena.

Kada je bio predsednik Opštinske organizacije Crvenog krsta, za nas koji smo s njim radili to je bio zlatni period. Svojom energijom pokretao je sve. Pamtim ga kako radni dan počinje u šest ujutru, a kući, često, stiže tek uveče — jer ga je svaki prolaznik zaustavljao, pitao za savet, a on nikome nije ostajao dužan odgovora.

Doktor Steva nije poznavao granice kada je pomoć u pitanju. Išao je u Skoplje posle zemljotresa, u Crnu Goru posle katastrofa — gde god je trebalo, Steva je bio tamo. Setiću se uvek njegove posvećenosti kada su devedesetih stizale izbeglice. U vreme kada u Šapcu nismo imali ni kvadrat kolektivnog centra za izbeglice, on je izdejstvovao da se u Varni izgradi prostor za smeštaj ljudi koji su izgubili sve. Svakodnevno je dolazio na gradilište, a kasnije, kada je centar otvoren, nije prošao nijedan dan a da nije svratio da čuje nečiju muku i podeli reč utehe.

Zahvaljujući njegovoj upornosti i podršci međunarodnih humanitarnih organizacija, podignuta je i zgrada u Mačvanskoj ulici (bivša Nebojše Jerkovića)— prostor namenjen pripremi školskih užina za hiljade đaka. Nažalost, ta aktivnost, po odlasku doktora Steve iz Organizacije, nikada nije zaživela.
Da bi uspešno bila organizovana proizodnja školskih užina, bio je neophodan magacin za skladištenje robe. Ponovo, uz pomoć humanitarnih organizacija, ponovo sa Stevom na čelu opštinske organizacije, sagrađen je magacin od 2.000 kvadrata u Slobodnoj carinskoj zoni, koji danas nije u nameni za koju je imenovan.

Poslovni prostor naše organizacije dobio je novi život zahvaljujući njegovoj ideji i podršci međunarodnih humanitarnih organizacija. Dozidani su spratni deo i potkrovlje i napravljeno 300 kvm poslovnog prostora gde su se brojne aktivnosti mogle dovijati

Kada bih morao da izdvojim ono što je njega najviše radovalo — to su bili ljudi. Deca, mladi, seljaci, stariji, svi kojima je prilazio s jednakim osmehom i poštovanjem. Uvek je govorio da Crveni krst mora da živi u narodu, ne samo u prostorijama. Tako smo pokrenuli program „Otvorene škole“ tokom letnjeg raspusta, gde su se deca igrala, učila i družila u svojim dvorištima. Uvodili smo i programe zdravstvenih predavanja u školama — svako dete je imalo priliku da nauči nešto o sopstvenom zdravlju.

Sa posebnim žarom vodio je akciju „Selu u pohode“ — išao je od kuće do kuće, pregledao meštane, savetovao kako da poboljšaju higijenu, kako da sačuvaju zdravlje porodice.

Organizovao je i oporavke dece na moru — svake godine po više od hiljadu i po mališana putovalo je na letovanje u organizaciji Crvenog krsta.

I u oblasti socijalne zaštite bio je nepokolebljiv. Akcijama solidarnosti uspevali smo da obezbedimo odeću i obuću za najsiromašniju decu — zahvaljujući njemu nijedno dete u Šapcu nije ostalo neobučeno za školu.

Doktor Steva nije samo radio u Crvenom krstu. On je živeo Crveni krst.
Njegov trag ne meri se kvadratima, niti brojem aktivnosti — već ljudima koji ga pamte, kao što ga i ja pamtim. Sa poštovanjem, ponosom i neizmernom zahvalnošću.“