Razumevanje za pristupačnu zajednicu

Škola znakovnog jezika koju u Biblioteci šabačkoj vodi Gorica Rajičić, prvi tumač znakovnog jezika u takvoj ustanovi kulture u Srbiji, počela je 27. oktobra. Program obuhvata 12 oblasti, a u grupi ima najviše čujućih polaznika, što ukazuje na razvijenu svest i empatiju ljudi. Pretežno je reč o osobama starijim od 30 godina čija je profesija blisko povezana sa inkluzijom.

Most između svetova
-Najveći broj polaznika je čujući, što ukazuje na razvijenu svest o inkluziji i potrebi učenja znakovnog jezika. Program je koncipiran tako da pređemo 12 oblasti koje obuhvataju osnove znakovnog jezika i dovoljne su za osnovnu komunikaciju i sporazumevanje sa gluvim i nagluvim osobama. Vremenski rok za završetak škole nismo odredili. Kada procenimo da su savladali predviđeno gradivo, možemo reći i da je obuka završena- rekla je Gorica Rajičić neposredno pred početak trećeg časa prvog dana radne sedmice.

Foto: "Glas Podrinja"

Za svoje učenike ima samo reči hvale i ukazuje da su pokazali da prepoznaju značaj izgradnje mostova među ljudima i prevazilaženja razlika.

-Grupa je fantastična, zaista su dragi i posebni. Imaju razvijenu empatiju, razumevanje, potrebu da budu most između svetova koji se ne sreću često zajedno. Pokazali su inicijativu da zajedno, kao istomišljenici, sagovornici, gradimo pristupačnu zajednicu, što i jeste cilj ove škole. Volela bih da svi budući polaznici razmišljaju u tom smeru- napomenula je ona.

Časovi su svakog ponedeljka od 16.15 sati, a svi koji ne stignu, u dogovoru, mogu da nadoknade propušteno tokom nedelje. Polaznici su između ostalih i zdravstveni radnici- surdolog, psiholog, pedijatar kojima je glavni motiv da pomognu osobama koje ne čuju kad im se ukaže prilika.

Foto: "Glas Podrinja"

Učenje za ceo život
-Ima i onih koji su samo želeli da nauče znakovni jezik jer im je zanimljiv. Mnogi kažu da im je znakovni jezik terapija i drago mi je da tako deluje na njih. Radimo bez presije, želimo da se osećaju komotno, da nauče da rade nešto korisno i dobro. Biblioteka šabačka je inače jedina koja ima uslugu tumača za znakovni jezik i korisnici koji su gluvi i nagluvi će sada imati potpuno isti tretman kao svi naši drugi korisnici. Moći će da prate sve naše programe i učestvuju u našim aktivnostima, a imaće podršku tumača, odnosno prevodioca za znakovni jezik. Smatramo da je to baš velika i važna stvar. Cilj nam je da brišemo komunikacijske barijere i da se svi osećaju dobrodošlo- istakla je Rajičićeva.

Prvi klinički surdolog u Šapcu i specijalista defektologije, magistar Mirjana M. Savić, iako u penziji, smatra da je učenje proces koji traje ceo život.

-Bez obzira na godine života, i dalje želim da učim i da svoj mozak hranim mentalnom hranom. Gorica je započela nešto novo u našem gradu, ja sam sa druge strane bila prvi zvanični surdolog u kliničkoj praksi, osnovala sam tu struku i kasnije je i proširila. Ostala je još jedna koleginica u produžetku, ne znam da li će zbog nezapošljavanja kadrova da ugase tu poziciju. To bi bilo žalosno, jer je rehabilitacija gluvih i nagluvih izuzetno značajna. Zato je i ova tradicija prvina koju Gorica nastavlja u Šapcu izuzetno važna- napomenula je i dodala da želi da nauči nešto što nije imala priliku baveći se kliničkom praksom.

Foto: "Glas Podrinja"

-Mi smo na fakultetu učeni da isključivo koristimo standardni oralni govor, a sa odraslima koji izgube sluh smo komunicirali metodom čitanja govora sa usta. Smatram da je ovo dragoceno i da bi zdravstveni radnici, pogotovo oni koji rade na šalterima, morali da znaju osnove znakovnog jezika.
Osobe sa oštećenim sluhom imaju veliki problem u komunikaciji uopšte i ovo je jako značajan projekat za našu sredinu- naglasila je mr Savić.

Nova šansa
Anika Tovilović je prva Šapčanka kojoj je ugrađen kohlearni implant. Operisana je u uzrastu kada slušni aparati više nisu mogli da joj pomognu. Danas radi u preduzeću SET kao administrativni radnik.

Foto: "Glas Podrinja"

-Završila sam redovno osnovnu i srednju školu, zahvaljujući šabačkoj bolnici, roditeljima koji su sa mnom svakodnevno vežbali kod kuće i stručnjacima koji su mi pomogli. Operisana sam u Novom Sadu 2003. godine, prošla period adaptacije i privikavanja koji je trajao dve godine i uspela da vodim uobičajen život. Razumem koliko je teško kada postoje barijere u komunikaciji, jer nisu svi imali tu mogućnost i sreću da im organizam prihvati pomagala. Zato mi je mnogo važno da načim znakovni jezik i pomognem ljudima kojima je potrebno, jer sam se neretko našla u takvim situacijama, a nisam znala kako da im izađem u susret- naglasila je Anika.

Za savladavanje znakovnog jezika važna je vežba, trening i kontinuitet. Zainteresovani i dalje mogu da se prijave putem telefona ili ličnim dolaskom u Biblioteku šabačku, kao i putem društvenih mreža, kako bi mogle da se formiraju nove grupe polaznika spremnih da svi zajedno grade svet bez barijera u kome za svaku različitost postoji razumevanje.