Pekara Lazarevski- miris tradicije koja živi

Miris sveže pečenog hleba tek izašlog iz pećnice obeležio je početak svakog jutra i postao neizbrisiv deo detinjstva Bojane Ilkić. Tradicija, koja je generacijama upisana u porodicu Lazarevski, zahvaljujući njoj i suprugu Bojanu Gagiću, nastavlja da živi. Danas, nakon pet godina samostalnog rada, ima sopstvenu pekarsku proizvodnju u Salašu Crnobarskom i još tri lokala u kojima prodaje gotove proizvode- dva u Bogatiću i jedan u Noćaju.

Staro ime, novi život
-Odrastala sam u pekari kod bake i deke i mnogo vremena provodila uz njih. Tako sam zavolela taj posao. Kada je deka Toma ostario, želela sam da nastavim tu tradiciju i pitala ga da li imam njegovo odobrenje. On mi je dozvolio da to učinim i tako smo stigli ovde. Preobukli smo tradiciju u moderno, proširili asortiman. Deda se bavio isključivo proizvodnjom hleba, a mi imamo i pite, bureke, peciva- navodi Bojana.

Foto: "Glas Podrinja"

Najveći strah koji je u njoj tinjao bio je da stečeno ime ne ukalja neuspehom. Sa dedinim blagoslovom došla je odgovornost da ne pokida dugačku nit trajanja koja je plela čitavo porodično stablo. Veliku podršku u trenucima nedoumica pružio joj je upravo suprug Bojan, spreman da uloži srce i sve svoje vreme da ono što je njeno postane njihovo i postane zalog za one koji dolaze.

-Mladi smo i neiskusni i postojao veliki strah da li ćemo uspeti u tome što je neko gradio decenijama. Sa poslom je došla i ta odgovornost. Srećom, uspeli smo. Imamo svoje radnike u tri lokala, sopstvenu pekaru, povećali smo proizvodnju, radimo sve po propisima koji su, kada je u pitanju proizvodnja hrane, veoma striktni- napominje.

Svako veče proizvode hleb, pecivo, pitu, burek, mantije, a kada se poveća kapacitet posla, svaki drugi dan dolazi ispomoć. U lokalima je zaposleno šest radnica i petoro ih je u proizvodnji. Bojana i Bojan nisu klasične gazde, pa uvek po potrebi i sami pomažu oko tekućih poslova, iako priznaje da su u celu priču ušli, a da su im sam proces i višeslojnost rada bili potpuni nepoznati. Učili su radeći, pa i na greškama.

-Deda nam je pomogao koliko je mogao za života, ali okolnosti u kojima mi radimo mnogo su drugačije od onih u kojima je on radio. Nama su konkurencija i pekare i megamarketi koji nude svež hleb i pecivo, a tada nije bila takva situacija. Mi sada moramo da se borimo za svaku veknu hleba. Ovde u Mačvi postoje pekare sa tradicijom koja se meri decenijama, a ja sam relativno mlada u ovom poslu.
Kako kažu, ja nisam videla i čula ono što su oni već i zaboravili. Zato smo kroz vreme i greške učili, što je i normalno, budući da smo krenuli u nepoznato, ali smo upornošću i voljom uspeli da uspostavimo stabilnost- naglašava Bojana.

Foto: "Glas Podrinja"

Stečeno za trajanje
Sve je počelo još od pradede Fotira, koji dolazi iz Makedonije za Beograd, gde otvara pekaru. Iz nepoznatih razloga seli se u Šabac, gde nastavlja započeto. Tu familija nastavlja tradiciju držanja pekara, a pradeda u Bogatiću i u tom trenutku je jedini od porodice koji tu drži pekaru.

-U tom momentu nije bilo pekara u kraju i stvarno je lepo radio i bio poštovan čovek. Nakon njegove smrti, deda Toma preuzima od 1965. godine. Pekarstvom se bave i potomci Lazarevskih u Makedoniji i to je tradicija koja se prenosi- objašnjava Bojana.

Za pet godina samostalnog rada ne menjaju ni ime, ni tradiciju, samo način poslovanja i mesto proizvodnje kako bi ispoštovali HACCAP sistem. Pohvale su stigle i od predstavnika ministarstva koji su ih posetili i rekli da skoro nisu videli noviju pekaru, jer se retko ko osnaži da sve napravi ispočetka kao oni, uglavnom svi adaptiraju postojeći prostor.

-Pre je za proizvodnju bio potreban džak, dobar pekar i turska peć. Tako je radio moj deda.
I mi smo nastavili po tom sistemu. Međutim, sada je teško naći pekara i morate da se prilagođavate njihovom ritmu rada. Danas je sve mehanizovano, veknarice koje prave same, a mi hoćemo stari način rada- ističe Bojana.

Napominje da aditive koriste minimalno, kako u hlebu, tako i pecivima- savet zlata vredan koji je od dede dobila i primenjuje i danas. Ništa, kaže, ne bi bilo moguće, bez savršene ekipe ljudi sa kojom radi.

-Ovo je jedan veliki lanac gde smo svi povezani- od proizvodnje do mesta gde to sve treba da se ispeče. Divni ljudi sa kojima radimo su nam velika podrška. Dugo su sa nama, priskaču jedni drugima u pomoć i velika su nam podrška. Oni su naš najvažniji resurs- smatra, dodajući da je najveći teret posla podneo suprug Bojan.

Foto: "Glas Podrinja"

Standardi od kojih se ne odstupa
-Živimo sami sa troje dece i četvrtim na putu, nemamo pomoć roditelja, nema ko da uskoči i da nas zameni. Zahvalna sam mu što je moju tradiciju prepoznao i uložio u nju kao u svoju i iskreno verujući da možemo da uspemo ušao u srž posla. Zahvaljujući tome smo od momenta gde dobijamo prezime i prostorije za pet godina došli do toga da imamo tri svoja lokala i sopstvenu proizvodnju- priča.

Bojan je zaposlen u Odeljenju za vanredne situacije kao vatrogasac spasilac i pored tog posla i zahtevnog smenskog rada uspeva da rukovodi firmom.

-Ovaj posao zahteva stalnu prisutnost, ništa ne možete da prepustite slučaju. Čoveku kad date slobodu sa kojom dolazi i odgovornost, vidite njegovo pravo lice. Srećom, odabrali smo odličnu ekipu ljudi sa kojima sarađujemo i vremenom se sve iskristalisalo, ostali su pravi ljudi sa nama u koje imamo poverenje- napominje Bojan.

Navodi da je naučen da radi pošteno i da je to dodatan izazov u neizvesnoj tržišnoj utakmici.

-Arhitekta nam je uradio objekat po HACCAP-u, uključujući i sve prateće elemente- stolove, kuhinju, odvojena kupatila, toalete, muške i ženske sobe za presvlačenje. Uložili smo velika sredstva, deo smo dobili iz Fonda za razvoj preduzetništva. Ostvarili smo dva puta po 500 hiljada po osnovu subvencija za mesilicu i hladnjaču. Ipak, pekarska oprema je veoma skupa i ogromna su ulaganja, ali verujem da ćemo uspeti- naglašava.

Crno tržište je dodatni izazov za sve koji rade pošteno i u tome su supružnici saglasni.

-Naučen sam da radim pošteno i neshvatljivo mi je da se radi drugačije. Svedoci smo da neko poseje 12 hektara žita, ovrše i prodaje hleb ispod tržišne cene. To je ono što iritira. Nasuprot tome, imamo zdravu tržišnu konkurenciju, pekare sa drugom tradicijom u Mačvi, koje i nas motivišu da budemo bolji i istrajemo u radu- napominje Bojan.

Velike ambicije nemaju i sve bi možda stale u jednu reč- trajanje. Noseći ime koje zahteva poštovanje, odgovornost i odlučnost i čuva u sebi sećanje na vremena i ljude koji su svojim umećem hranili Mačvu, ništa manje ne duguju onome kojem su ga zavetovali. Tu ljubav i želju, pod stabilnim okriljem onog što i sami godinama grade, preneće, veruju, i na one koji posle njih dolaze.

„Mladi preduzetnici: razvojni potencijal Bogatića“: Projekat ostvaren uz podršku opštine Bogatić. Stavovi izneti u podržanim medijskim projektima, nužno ne izražavaju stavove organa koji su dodelili sredstva.