NEKADAŠNjI VID OKUPLjANjA I SEOSKIH ZABAVA
PRELI PRELO, MILO DO MILOGA
Današnje generacije teško mogu da zamisle život bez kafića i kafana, a nekada je to u velikom broju sela bila uobičajena pojava, što ne znači da se ljudi i tada nisu okupljali i družili. Možda i više nego danas. Ljudi su u velikoj meri bili upućeni jedni na druge, funkcionisali su u zajednici, pomagali i ispomagali se. Prilika za to bila su i prela.
Bio je to oblik ženske mobe, pretežno noćne i običaj međusobnog pomaganja u selu, veoma rasprostranjen i u koceljevačkom kraju.
Prela su bila istovremeno i oblik seoske društvenosti, jedna vrsta večernjih sastanaka seoskih žena i devojaka koji su imali svrhu uzajamne pomoći u radu, jer su se na njima obavljali određeni poslovi poput predenja vune, tkanja, čišćenja perja, krunjenja kukuruza...
U to vreme nije se kupovala odeća i posteljina već se sve izrađivalo u okviru domaćinstva. Trebalo je spremiti i miraz, takozvanu devojačku spremu.
Ona su istovremeno imala i društveno-zabavnu funkciju i predstavljala su važan segment života ne samo na selu, već i u varoši. Na prelu se radilo, pevalo, veselilo, igralo, a stariji ljudi su prepričavali svoje doživljaje i događaje. To je neretko bio i jedini vid zabave u toku zimskih meseci.
Na prela se često išlo peške iz sela u selo. Muškarci bi se, kada se posao završi, pridružili ženama i tada je nastajala prilika za zbijanje šala i rađanje novih ljubavi, za “gledanje” momaka i devojaka.
Stiče se utisak da su ljudi u prošlosti imali mnogo manje nego današnje generacije, ali da su bili zadovoljniji, više se družili i međusobno poštovali. Koliko je ovaj vid društvenog života na selu bio važan govori i pripovetka Janka Veselinovića “Na prelu”, nastala u vreme kada je čuveni srpski književnik bio učitelj u koceljevačkom selu Svileuvi i kada je u pisano delo pretočio dešavanja na prelu u jednom zaseoku.
„Predanja i običaji Koceljeve: Glasovi prošlosti“: Projekat ostvaren uz podršku opštine Koceljeva. Stavovi izneti u podržanim medijskim projektima, nužno ne izražavaju stavove organa koji su dodelili sredstva.
Bio je to oblik ženske mobe, pretežno noćne i običaj međusobnog pomaganja u selu, veoma rasprostranjen i u koceljevačkom kraju.
Prela su bila istovremeno i oblik seoske društvenosti, jedna vrsta večernjih sastanaka seoskih žena i devojaka koji su imali svrhu uzajamne pomoći u radu, jer su se na njima obavljali određeni poslovi poput predenja vune, tkanja, čišćenja perja, krunjenja kukuruza...
U to vreme nije se kupovala odeća i posteljina već se sve izrađivalo u okviru domaćinstva. Trebalo je spremiti i miraz, takozvanu devojačku spremu.
Ona su istovremeno imala i društveno-zabavnu funkciju i predstavljala su važan segment života ne samo na selu, već i u varoši. Na prelu se radilo, pevalo, veselilo, igralo, a stariji ljudi su prepričavali svoje doživljaje i događaje. To je neretko bio i jedini vid zabave u toku zimskih meseci.
Na prela se često išlo peške iz sela u selo. Muškarci bi se, kada se posao završi, pridružili ženama i tada je nastajala prilika za zbijanje šala i rađanje novih ljubavi, za “gledanje” momaka i devojaka.
Stiče se utisak da su ljudi u prošlosti imali mnogo manje nego današnje generacije, ali da su bili zadovoljniji, više se družili i međusobno poštovali. Koliko je ovaj vid društvenog života na selu bio važan govori i pripovetka Janka Veselinovića “Na prelu”, nastala u vreme kada je čuveni srpski književnik bio učitelj u koceljevačkom selu Svileuvi i kada je u pisano delo pretočio dešavanja na prelu u jednom zaseoku.
Vesna Bošković
Najnoviji broj
22. januar 2026.
