U SELIMA OPŠTINE VLADIMIRCI PREDANjA OKO POSTA NE BLEDE
Ko posti, dušu gosti...
Oprost, dobra dela i sve ređi dobri ljudi, tkaju post koji odoleva pohotnim vremenima.
Negujući i obnarodovanu izreku da ko posti dušu gosti. Da ko prašta taj uzrasta i da nijedno vreme ne menja snagu posta i nasušne dobrote. Božidar je bio momak u poodmaklim godinama i živeo na iskraju sela uz Dobravu poznat po pesmi i nepresušnoj želji da se nađe bilo kome u nevolji. Beše to vreme oštrih zima i snega i preko metar i ledenica koje su se sa streha spuštale do zemlje a malena čeljad ih lizala kao sladoled. Osta priča kako je za dana posta pošao u varoš udaljenu dan hoda po gas, so i nešto potrepština kako je živeo sam. Zanoći u blizini kuće podno povećeg brega. Pokuca na vrata i ugleda prelepu devojku koja je suzna oka pozvala putnika namernika da se ogreje uz ognjište. U dnu odžaklije je ležala starica o kojoj je devojka brinula. Reč po reč i Božidar sazna da joj je majka teško bolesna ali da je nema ko u varoš odvesti. Očaran lepotom devojke Božidar se ponudi da zorom ušuškaju staricu i da je na sankama odvuče do varoši po lek i pomoć lekara. Već posle prvog leka starica živnu pa joj oči zasijaše blagosiljajući mladića tople duše. Vratiše se put odžaklije gde ih devojka, kako sazna imena Ljubica, dočeka osmehom bisernog sjaja. Ponudi spasitelja pečenim krompirom ispod veriga tek ispečenim pošto su jedino to imali. Božidar im dade i gas i so i uputi kući ne skidajući osmeh sa usta. Opet ga noć zateče na putu ali mu se oko ponoći ispreči poveći vuk dugo razmenjujući poglede. Nemajući kud vrati se domu Ljubice i sada majke na nogama koja je ćer uputila na dobrotu svog spasioca i ne sluteći da im je skoro na vratima. Ponovo putnik namernik pokuca na vrata a srce mu zaigra kada je ugledao devojku o kojoj je letima snevao. Dan po dan je tekao dok im nije pribavio ogreva i smogao snage da zaprosi Ljubicu koja je razdragana uz blagoslov majke pristala a potom je priča išla ka brojnoj izrođenoj deci i sreći nikloj iz noći posta i dobrote koja nema granice.
Da i ovi dani imaju svoje junake svedoči Nenad opet iz sela kraj Dobrave koji je po tvrdnji žitelja brojnih sela bio džin dobre duše. Mlad čovek u najboljim godinama je plenio pažnju posvećujući svaki dan svakom nevoljniku i pomagao i znanim i neznanim osmehom koji je zračio plemenitošću. Nije se, po narodnoj, libio da pomogne i nezvan ako je primetio da je preko potrebna. Od dela do dela, od usta do usta i u ove dane teče priča koja je poprimila i komentar da dolazi nenadano, junak ovog dela priče Nenad...
Dani posta dovedu vavek u prvi plan ljude od duše da se uhvate u koštac sa pohlepom i primerom pozovu na oprost, humanost ili ti dobročinstvo koji vode u spasenje koje se opet čineći dobro, dobrim vraća. A u prilog tvrdnji da ko posti i dobro čini, dušu gosti i upućuje na stazu života koja u ovim danima ide strmo ni blizu primera poput Božidara i Nenada u par vekova razlike ali tako spasonosno za dane koji dolaze...
„Koreni i budućnost - kulturna baština Vladimiraca“: Projekat ostvaren uz podršku opštine Vladimirci. Stavovi izneti u podržanim medijskim projektima, nužno ne izražavaju stavove organa koji su dodelili sredstva.
Negujući i obnarodovanu izreku da ko posti dušu gosti. Da ko prašta taj uzrasta i da nijedno vreme ne menja snagu posta i nasušne dobrote. Božidar je bio momak u poodmaklim godinama i živeo na iskraju sela uz Dobravu poznat po pesmi i nepresušnoj želji da se nađe bilo kome u nevolji. Beše to vreme oštrih zima i snega i preko metar i ledenica koje su se sa streha spuštale do zemlje a malena čeljad ih lizala kao sladoled. Osta priča kako je za dana posta pošao u varoš udaljenu dan hoda po gas, so i nešto potrepština kako je živeo sam. Zanoći u blizini kuće podno povećeg brega. Pokuca na vrata i ugleda prelepu devojku koja je suzna oka pozvala putnika namernika da se ogreje uz ognjište. U dnu odžaklije je ležala starica o kojoj je devojka brinula. Reč po reč i Božidar sazna da joj je majka teško bolesna ali da je nema ko u varoš odvesti. Očaran lepotom devojke Božidar se ponudi da zorom ušuškaju staricu i da je na sankama odvuče do varoši po lek i pomoć lekara. Već posle prvog leka starica živnu pa joj oči zasijaše blagosiljajući mladića tople duše. Vratiše se put odžaklije gde ih devojka, kako sazna imena Ljubica, dočeka osmehom bisernog sjaja. Ponudi spasitelja pečenim krompirom ispod veriga tek ispečenim pošto su jedino to imali. Božidar im dade i gas i so i uputi kući ne skidajući osmeh sa usta. Opet ga noć zateče na putu ali mu se oko ponoći ispreči poveći vuk dugo razmenjujući poglede. Nemajući kud vrati se domu Ljubice i sada majke na nogama koja je ćer uputila na dobrotu svog spasioca i ne sluteći da im je skoro na vratima. Ponovo putnik namernik pokuca na vrata a srce mu zaigra kada je ugledao devojku o kojoj je letima snevao. Dan po dan je tekao dok im nije pribavio ogreva i smogao snage da zaprosi Ljubicu koja je razdragana uz blagoslov majke pristala a potom je priča išla ka brojnoj izrođenoj deci i sreći nikloj iz noći posta i dobrote koja nema granice.
Da i ovi dani imaju svoje junake svedoči Nenad opet iz sela kraj Dobrave koji je po tvrdnji žitelja brojnih sela bio džin dobre duše. Mlad čovek u najboljim godinama je plenio pažnju posvećujući svaki dan svakom nevoljniku i pomagao i znanim i neznanim osmehom koji je zračio plemenitošću. Nije se, po narodnoj, libio da pomogne i nezvan ako je primetio da je preko potrebna. Od dela do dela, od usta do usta i u ove dane teče priča koja je poprimila i komentar da dolazi nenadano, junak ovog dela priče Nenad...
Dani posta dovedu vavek u prvi plan ljude od duše da se uhvate u koštac sa pohlepom i primerom pozovu na oprost, humanost ili ti dobročinstvo koji vode u spasenje koje se opet čineći dobro, dobrim vraća. A u prilog tvrdnji da ko posti i dobro čini, dušu gosti i upućuje na stazu života koja u ovim danima ide strmo ni blizu primera poput Božidara i Nenada u par vekova razlike ali tako spasonosno za dane koji dolaze...
Sreja Kosanić
Najnoviji broj
22. januar 2026.
