Opravdali ukazano poverenje

Dragutin, Zejna, njihovih troje dece, Dragutinovi roditelji i brat, delili su dve prostorije. Tada je njihova teška životna priča stigla do Ružice Popović i „Humanog srca Šapca“

Porodica Đurđević iz Metlića pre petnaestak godina živela je u trošnoj kući koja je svakoga dana pretila da im se sruši na glavu. Dragutin, Zejna, njihovih troje dece, Dragutinovi roditelji i brat, delili su dve prostorije. Tada je njihova teška životna priča stigla do Ružice Popović i „Humanog srca Šapca“. Kupili su kuću u ovom selu i u nju izmestili porodicu sa decom. Kuću su Đurđevići 13 godina koristili, a kako se opravdali poverenje donatora, nedavno su je dobili u svojinu.

Radi se o izuzetno vrednoj porodici, koja je apsolutno opravdala naše poverenje i nijednog momenta nismo postavljali pitanje da li zavređuju da im se kuća da u trajno vlasništo

Sin Nikola se umeđuvremenu oženio i pre dvadesetak dana dobio ćerku, srednja ćerka Vesna već je udata i ona je krajem prošle godine rodila drugu devojčicu. Najmađa, Milica, je srednjoškolka. Zejna i Nikola rade u Siniševiću u „Zlatnom plodu“. Zejna je pre toga radila u nadnici, dok je Dragutin obavljao teške fizičke poslove, dok nije doživeo moždani udar. Uprkos svim nedaćama, ova vredna porodica je zadovoljna svim što im je život dao. Srećni su, složni i beskrajno zahvalni Ruži Popović na šansi za normalan, dostojanstven život.

Svojim radom i trudom uspeli su dosta toga da urade na kući od momenta useljenja. Nikola je, pre ženidbe, završio potkrovlje, koje nije bilo urađeno. Đurđevići planiraju dalje renoviranje kuće svojim sredstvima. Uskoro će postaviti i plastenik kako bi imali povrće za svoje potrebe

-Dragutinova porodična kuća je oko dva kilometra od ove. To je bila mala „ćerpičara“. Živeli smo u jednoj sobi, a svekar, nepokretna svekrva i dever u drugoj. Leti je bilo i nekako, ali zimi baš teško. Plašili smo se kad duva vetar da će se sve pasti na nas. Nekoliko godina po našem iseljenju ta kuća se zaista potpuno srušila. Kada smo se uselili u ovu kuću Milica je imala šest godina, Vesna deset, a Nikola je bio osmi razred. Prošlo je 13 godina od tada. Siguran krov nad glavom mi je bio nešto najvažnije. Boženstven je osećaj bio tada, a i sada je, navodi Zejna.

Svojim radom i trudom uspeli su dosta toga da urade na kući od momenta useljenja. Nikola je, pre ženidbe, završio potkrovlje, koje nije bilo urađeno. Đurđevići planiraju dalje renoviranje kuće svojim sredstvima. Uskoro će postaviti i plastenik kako bi imali povrće za svoje potrebe.

-Radi se o izuzetno vrednoj porodici, koja je apsolutno opravdala naše poverenje i nijednog momenta nismo postavljali pitanje da li zavređuju da im se kuća da u trajno vlasništo. Sećam se svakog detalja iz trenutka našeg upoznavanja. Kuća je bila toliko trošna da je nepojmljivo za ljudski um da tu mogu da se gaje deca. Pričali su o tome koliko strahuju od svakog vetra. Našli smo ovu kuću, kupili je i oni su opravdali ukazanu priliku. Da bismo nekome pomogli moramo voleti ljude i osluškivati njihove probleme, kaže Ruža Popović, koja ističe da zauzvrat ne očekuje ništa, a da joj je najveća satisfakcija osmeh dece kojoj je pomogla.

Na ovakav način kupljeno je sedam kuća. Još tri su prešle u trajno vlasništvo, jedna u porodici u okolini Jagodine, a dve porodici u Štitaru. Jednu od kuća u Štitaru dobila je Joka Simić, samohrana majka četvoro dece, koju je „Humano srce Šapca“ u ovom selu zbrinulo pre desetak godina. Sin Stefan je u međuvremenu zasnovao svoju porodicu, tako da su i njemu kupili drugu kuću u istom dvorištu.
Tri kuće koje je Fondacija kupila još uvek su u privremenom vlasništvu kod trenutnih korisnika – jedna u Mišaru, jedna u Volujcu i jedna u Oridu.

Uprkos svim nedaćama, ova vredna porodica je zadovoljna svim što im je život dao. Srećni su, složni i beskrajno zahvalni Ruži Popović na šansi za normalan, dostojanstven život.

„Humano srce Šapca“ do sada je renoviralo i ozidalo oko stotinu kuća, a broj korisnika koje pomažu na druge načine je višestruko veći.

M.M.