Između koncentracije i motivacije

Pitanje dužine časa otvara mnogo dublja pitanja o kvalitetu obrazovanja, načinima učenja, koncentraciji i stvarnom opterećenju učenika, navodi Danijela Reljić, školski psiholog. Ona ističe da je skraćenje časova dosta složeno pitanje.

- Ako bismo pitali učenike šta oni misle o tome, verujem da biste imali većinu učenika koji bi se pozitivno odnosili prema predlogu za skraćivanje trajanja časa. Međutim, ako biste pitali učenike koliko su bili zadovoljni nastavom kada su časovi bili skraćeni, npr. za vreme pandemije, neka istraživanja su pokazala da učenici nisu imali ni jako pozitivno ni jako negativno iskustvo sa tim. Ovo nam govori da je trajanje časa, ukoliko se ne pozabavimo suštinskim problemima u nastavi, samo “kozmetička promena”, odnosno jedan potez koji bi bio parcijalna mera za probleme, ali ne i stvarno rešenje - pre novi izvor problema u prosveti. Ono što je dobro je to što je ministar izneo ovo kao ideju o kojoj se “otvoreno i glasno” razmišlja. Nadam se da će razmišljanje o idejama koje bi mogle doprineti kvalitetu obrazovanja biti zaista glasno i otvoreno u smislu javnih debata i podnošenja predloga i kritika od strane celokupne javnosti - od stručnjaka za pitanja obrazovanja, do korisnika, odnosno učenika – ističe Reljić.

Foto: Privatna arhiva

Suštinska reforma pre svega
Psiholog se osvrće i na pojam koncentracije učenika, odnosno difuzne pažnje koja je sve izraženija kod školske populacije.

- Što se koncentracije tiče, ono što je izneto kao delimično stručno objašnjenje jeste pojam difuzne pažnje, odnosno taj fenomen da nam fokus pažnje na jednom predmetu ili aktivnosti kratko traje i brzo se premešta na sledeći predmet ili aktivnost. Rekla bih da su se prethodne reforme obrazovanja, koje i dalje traju, na neki način, nameran ili slučajan, bavile i ovim fenomenom. Između ostalog, interaktivna nastava, diferencirana nastava, upotreba različitih izvora i tehnologija u nastavi, pomažu zapravo da se tokom časa fokus pažnje smenjuje brže i efikasnije. To je odgovor na ranije pretežno zastupljenu takozvanu frontalnu nastavu gde imate predavača i uglavnom pasivne slušaoce. Bojim se da bismo skraćivanjem časa, bez suštinske reforme pre svega gradiva, ponovo vratili nastavu unazad na ovaj frontalni oblik, jer učenje je složen proces koji zahteva vreme za uvod, obradu, vežbanje, refleksiju i ponavljanje. Za 30 minuta časa nastavnici bi imali vremena samo za prenošenje informacija, bez objašnjenja, pitanja, proveru razumevanja, bez suštinskog aktivnog učešća učenika bez koga ne može da se zamisli savremena nastava. Učenik nije pasivni primalac informacija već aktivni učesnik u procesu učenja. Mi nismo čuli pojedinosti ovog predloga, tako da možemo samo upozoravati na moguće posledice. Na primer, ako bi se skratili časovi, ali uvelo i više blok nastave, odnosno vezanih časova, ova negativna posledica bi se mogla izbeći, a zapravo nastava zaista i unaprediti u odnosu na postojeću - navodi psiholog.

Foto: Canva

Na popuštanje odnosno „držanje“ pažnje, prema rečima psihologa, utiče sklop različitih faktora koji su usko isprepletani i uslovljeni jedni drugim. Neka opšta pravila, mogu se uočiti i primeniti ne samo na učenike već i na opštu populaciju.

- Zavisi koliko ste zainteresovani za ono što se događa u tih 45 minuta. Ako pratite npr. seriju koja vas jako zanima, tema vam je interesantna, kvalitetno je obrađena, 45 minuta jako brzo prođe, a pažnja vam ne popusti. Čak ste spremni za makar još jednu epizodu. A ako pratite nešto što vam nije tematski ineresantno, deluje dosadno, ili čak može izgledati jako zanimljivo, ali ste propustili prve tri epizode i nemate kontekst, 45 minuta nikako da prođe. Ovo je pitanje aktuelnosti i interesantnosti sa jedne strane gradiva, nastavnih tema, a sa druge strane obrade, odnosno onih postupaka koje nastavnik koristi da vam približi temu, a i vaših sposobnosti i prethodnih znanja i interesovanja da je ispratite. I deca i odrasli mogu brzo izgubiti koncentraciju, zbog raznih faktora, od nezainterosovanosti do umora, gladi, manjka sna i slično, ali mogu biti i ostati veoma angažovani u aktivnosti i satima ukoliko je to za njih smisleno i dovoljno izazovno, ni preteško ni prelako.

Foto: Canva

Trajanje časa, ukoliko se ne pozabavimo suštinskim problemima u nastavi, je samo “kozmetička promena”

Ovde dolazimo do pojma diferencirane nastave. Učenici, bar u većini osnovnih škola, su učenici iz opšte populacije. Što znači da se jedno odeljenje u kojem treba da držite nastavu sastoji od najvećeg broja učenika prosečnih sposobnosti i interesovanja, i manjeg broja učenika koji su nadprosečnih sposobnosti i učenika koje imaju neke teškoće u učenju i razvoju. I tih učenika u jednom odeljenju je za sada do 28 ili 30. Jedna ista aktivnost ne može biti jednako interesantna i izazovna svima njima. Nastavu je teško, ali moguće prilagoditi dobrom pripremom nastavnika u ovim uslovima, što znači da bi nastavnik mogao da zada različite aktivnosti učenicima prema njihovim sposobnostima i interesovanjima i da sve to isprati, da im pomogne, da evaluira i slično. Da bi učenici bili aktivno angažovani oni treba da rešavaju problemske situacije, da mogu da diskutuju, da istražuju, da sarađuju međusobno i sa nastavnikom, da razvijaju kritičko mišljenje, postavljaju pitanja itd. To su sve zapravo životne veštine, a ne samo informacija gde se npr. nalazi Bodensko jezero. Stoga, umesto pitanja koliko treba da traje čas, treba da se zapitamo šta želimo da nam deca nauče u školi i da u odnosu na to kreiramo obrazovanje – objašnjava.

Foto: Canva

Da li bi skraćeni časovi uticali na obim gradiva i opterećenje učenika?
- Upravo ovo pitanje bi trebalo da se posmatra, odnosno postavi, obrnuto, jer pitanje gradiva i opterećenja mora da bude polazna tačka, a pitanje dužine časa ono što prati ono što želimo da postignemo. Ali nije slučajno što ga javnost upravo postavlja ovako, jer je i predlog došao istim putem. Stoga, kao što rekoh, bilo bi dobro da se povede suštinska javna debata o obrazovanju iz koje će se kao predlog izdvojiti mera koju ćemo isprobati i dobro istražiti njene efekte pre nego što ona u potpunosti uđe u nacionalni obrazovni sistem – ističe psiholog Danijela Reljić.