SLUČAJNO OTKRIĆE JEDNE LjUDSKE SUDBINE

U maju 2006. godine bio sam u poseti mom starom prijatelju Milu Lj. Nikoliću (1923-2007), tada penzionisanom stolaru Šabačkog pozorišta, sa namerom da od njega prikupim podatke o delu Šapca u kojem je proveo dugi niz godina. Upoznali smo se 1958. godine kada mi je kao dečaku pravio drvene kutije u koje sam ugrađivao srednje talasne radio predajnike, koje sam pravio , zbog čega me je tadašnja UDB hapsila i kao maloletnika privodila na saslušavanje. Tako sam započeo razgovor sa majstor Milom, kako sam ga oduvek oslovljavao, koga je sećanje još dobro služilo i ako je već bio ušao u 84 godinu života. Razgovor je tekao spontano uz čašicu rakije. Diktafon je snimao. Pregledali smo stare fotografije iz njegovog porodičnog albuma. Jednog momenta spazio sam fotografiju mladića sa foto aparatom u ruci. Razlog mog posebnog interesovanja za tu fotografiju bio je taj što već decenijama prikupljam podatke o svim fotografima koji su radili i rade u Šapcu. „Ko vam je to“, upitah majstor Mila. Nakon toga usledila je njegova priča. Majstor Mile imao je rođenog mlađeg brata Dragoljuba Lj. Nikolića rođenog 1921. godine. Završio je zanatsku školu u ulici Vuka Karadžića. Od 1932. -1934. godine Dragoljub, koga su zvali Bata, izučavao je zanat kod fotografa Jovana J. Erića koji je imao radnju u Karađorđevoj ulici preko puta hotela ,,Zeleni Venac“. Nakon Erićeve smrti fotografsku radnju vodila je njegova supruga Ana Vršćaj kod koje je Dragoljub radio oko dve godine. Zatim je prešao da radi kod fotografa Ilije Živojinovića čija se radnja nalazila na početku ulice Vlade Jovanovića preko puta pozorišta. Tu je postao prisan prijatelj sa Ilijinim sinom Draganom, takođe fotografom. Nažalost, obojica su bolovali od TBC. Dragoljub je usavršavao fotografski posao, postao zaljubljenik u fotografije i 1926. godine radio je u svojoj foto laboratoriji koju je imao u dnu dvorišta gde je živeo sa porodicom u Grmičkoj ulici, danas Prote Smiljanića. Dobivši kalfensku diplomu Dragoljub je ispoštovao tadašnje pravilo da kada postane kalfa fotografski posao profesionalno treba da radi van Šapca kako ne bi konkurisao onima koji su ga učili zanatu. Napustio je Šabac i otišao da radi u Slavonskom Brodu i Staroj Pazovi da bi oko 1939. godine došao u Banju Koviljaču da radi kod fotografa Nikole Popova.U Banji Koviljači neumorno je radio posao koji je izuzetno voleo. Prosto je leteo po banji sa foto aparatom u ruci. Ali stigao je Drugi svetski rat koji je nažalost njemu i mnogim drugima promenio tok života. Fotograf Nikola Popov zatvara radnju u banji, a Dragoljub odlazi u Beograd sa ujakom i ujnom. Ubrzo se vraća u rodni Šabac gde se ponovo bavi fotografskim poslom. Ne može da miruje i kao da izaziva sudbinu. Fotografiše za legitimacije i Nemci među njegovim snimcima prepoznaju Jevreje koje je Dragoljub fotografisao u Šapcu. Nemci ga zbog toga hapse i već teško bolesnog odvode na Mihajlovac gde prolazi kroz sve torture ,,Krvavog marša“. Po povratku u Šabac danima ga drže zatvorenog u kasarni gde leži na hladnom betonu. TBC je uhvatila maha, izbacuje krv i Nemci ga puštaju kući gde umire u decembru 1942. godine.
Mladi šabački fotograf Dragoljub Lj. Nikolić ostavio je iza sebe veliki broj svojih fotografija, posebno odličnih portreta. Pravio je foto montaže, eksperimentisao. Jedini je šabački fotograf koji se fotografisao sa foto aparatom u ruci. On je napravio snimak na kojem se vidi kako su izgledali fotografski ateljei tog vremena što je posebno vredan dokument. Kao da je bio svestan svog kratkog života i hteo da nam ostavi fotografsku poruku. Sve to pokazuje da mu je fotografija bila više ljubav nego biznis. Ostaće zabeležen kao najmlađi šabački fotograf sa najkraćim radnim stažom i nažalost životom od svega 21 godine.
Ovaj tekst o njemu bio sam već završio kada sam od njegovih rođaka dobio jedan nov ali frapantan podatak. Dragoljub Nikolić Bata trčeći sa masom Šapčana u ,,Krvavom maršu“ bio je poneo i svoj foto aparat od kojeg se nikada nije odvajao sa namerom da zabeleži patnje i stradanja svojih sugrađana. Nemci su to primetili, oduzeli mu foto aparat a taj njegov naivni mladalački potez koštao ga je života. Želeo sam da saznam još o njemu ali kada sam ponovo otišao kod mog starog prijatelja majstor Mila Nikolića, čekao me je šok. Vrata i prozori na njegovoj kući bila su širom otvorena, a majstor Mile je nažalost ,,otišao“ u nepovrat za svojim bratom Batom.