PONOS

U toku je nedelja ponosa. Osim onih ponositih, nikome u ovoj Srbijici nije jasno čime se mi to ponosimo.
Došao i oktobar a sa njim skoro sve novo, bar što se cena tiče. Ipak, izgleda da je to samo priprema za novembar.
Počeo i popis seljaka. Doduše malo kasno, jer onih pravih, kanda, više nama. Ali šta je tu je, bar će se videti ko to i zašto ne živi u Beogradu.
A to što nema dovoljno pravih seljaka, i razumljivo je. Nekada su se političari ovako obraćali masama: “Drugovi seljaci i poštena inteligencijo...“ Tako ispade da seljaci ne spadaju u poštene pa su vremenom okrenuli ćurak pod devizom “Selo hvali al“™ u gradu živi“.
U Srbiji poskupeo hleb. Za kolače ništa ne kažu.
Ovom našem narodu teško je ugoditi. Hteli bi niske cene kod ovako visokih jesenjih temperatura.
Naši mediji objavili vest o malverzacijama u koje su umešani visoki zvaničnici Crne Gore, prilikom prodaje njihovog telekoma. Za našu telefoniju još ništa ne javljaju.
Ovi naši počeli da ispituju poreklo imovine bogatih. Uh. Liči to na neka davna vremena kad se “Tresla gora a rodio se miš“.
Ustvari, naši nekako uvek u sličnim situacijama idu linijom manjeg otpora. Kad bi ispitivali zašto su oni drugi u ovoj zemlji osiromašili, e to bi bio veliki poduhvat. Mnogo ih je.
A i šta će jednoj savremenoj zemlji, što mi želimo da postanemo, šta će ti siromašni. Ta gulija em grdi vlast, em kuka na cene, em se okuplja po ulicama i arlauče, em ronja po kontejnerima, em prenosi zaraze, em... Zar ne bi bila lepša Srbija kada bi se u njoj zidale samo palate i vile, u njima živeli bezbrižni ljudi koji imaju i svoje trgovinske lance, i svoje fabrike, i svoje njive i svoje planine, i svoje reke, i luksuzne automobile, i jahte i avione... i decu koja se školuju po svetu ne bi li i ova zemlja postala deo tog sveta.
U Španiji postoji “Pokret ogorčenih“, nastao zbog vladinih mera za prevazilaženje krize. Svašta. Kod nas bi, eventualni sličan pokret, mogao da se nazove “Oduševljeni“.
U Kini se neki dan potuklo dve hiljade radnika. Kod nas to ne može da se desi, ni u jednoj firmi nema toliko radnika, na jednom mestu.
A jedan naš političar, da ne pominjemo ime pošto nije po poslovniku a preziva se Čanak, pretukao jednog našeg građanina na mrtvo ime. I još reče da je taj mučenik sam pao. Ispade da se pred moćnicima građani samoranjavaju. Eto, počeli i političari da tuku birače, otrglo se to, kad nisu na vreme mlavljeni da se ne uzdignu do oholosti.
E sad ova priča i ne bi bila srpska kad ne bi imala nastavak. Naime, pomenuti političar je podneo ostavku ogorčen na Skupštinu Srbije koja ga kao svog poslanika nije zaštitila od onog prebijenog čoveka. Pa i opet priči nije kraj. Čuće se.
A kraj ove priče vraća na početak i nedelju ponosa u Srbiji. Kako je krenulo, izgleda da će ovo biti vek ponosa. U savremeno doba idemo naguske!