Šapčanka Tamara Parmaković o modelingu, obrazovanju i životnim prioritetima
Moda kao hobi, obrazovanje kao cilj
Nakon prvih odbijanja sa 13 godina, mlada sugrađanka izgradila je prepoznatljivo ime u svetu mode, ali prioritet ostaju studije defektologije i rad sa decom
Prvi put su je odbili sa 13 godina. Danas, sa 19, iza sebe ima revije, kampanje i sugrađane koji je prepoznaju na ulici. Između ta dva trenutka stalo je odbijanje, nekoliko godina rada u tišini i odluka da ne odustane od svog sna.
U Šapcu, gde modeling nije industrija, već retkost, Tamara Parmaković je uspela. Bez velike agencije, bez selidbe u Beograd, bez odustajanja od škole. Dok planira studije defektologije, paralelno izlazi na pistu sa jasnim stavom.
Tri odbijanja kao lekcija Sve je počelo ranim razočaranjem. Sa 13 godina prvi put je pokucala na vrata jedne beogradske agencije, a odgovor je bio kratak: odbijena zbog godina. Usledila su još dva negativna.
-To mi je bio udarac, ali nisam dozvolila da me to poremeti – priseća se devetnaestogodišnja Šapčanka.
Put bez matične agencije Prilika nije došla na velika vrata, već tiho, tri godine kasnije. Sa šesnaest, slučajno, počinje saradnju sa lokalnom produkcijom „Poruči video“.
Bez klasične matične agencije, koja u modnom svetu često diktira svaki korak, zadržala je slobodu. Od reklama i digitalnih kampanja do piste, ali uvek bez pritiska koji često lomi druge devojke.
-Nisam tip manekenke koja živi samo za pistu. Kod mene je sve izmešano – objašnjava svoj stav prema industriji koja insistira na ekstremima.
Dok mnoge njene vršnjakinje prolaze kroz stroge režime, ona bira balans.
-Nikad nisam bila stroga prema sebi u smislu izgladnjivanja. Ako treba da se pripazim za neko snimanje, pripazim, ali nikada to nije bilo po svaku cenu.
Prekretnica na domaćoj pisti „Vatreno krštenje“ dogodilo se u januaru 2024. godine. Na preporuku novinarke Gordane Manjenčić, stala je na pistu u kreacijama Marije Handmade. Taj datum pamti kao prekretnicu.
-Kad god Marija ima reviju, ona me zove. Kaže mi: „Imam poverenje u tebe.“ To uzajamno poštovanje mi je važnije od svega. Volim scenu i svetla reflektora, ali ključan je osećaj koji imam uz svoj tim.
Ozbiljniji ispit stigao je u beogradskom Hangaru, na događaju „Fashion Selection“, gde je nosila modele druge poznate šabačke dizajnerke.
-Prvi put sam stala na pistu sa mišlju da je to nešto veliko. Dok smo čekale izlazak, imala sam blagu tremu. Ali kad sam zakoračila na pistu, pomislila sam: To je to, ovde pripadam.
Prioritet indeks, a ne reflektori Uprkos tome, modeling ne vidi kao jedini životni poziv. Završava Šabačku gimnaziju i planira da studira defektologiju. Privlači je psihologija, razgovori i istraživanje ljudske duše, dok tračarenje vidi kao gubljenje vremena.
-Želim da pomažem deci. Lepota ima rok trajanja. Realno, karijera manekenke traje do 25, eventualno 30. Nakon toga moraš da imaš nešto svoje, a obrazovanje je ono što niko ne može da ti oduzme.
Porodica najčvršći oslonac Porodica joj je najveći oslonac. Odbijanje agencija kada je imala 13 godina podneli su zajedno. Naučila je da bude zahvalna na svakoj prilici, ali ne po svaku cenu.
-Vaspitana sam na čvrstim moralnim načelima i nikada ne bih uradila nešto što bi osramotilo moje roditelje. Za mene bi bilo kakva nepristojna ponuda značila momentalan kraj.
Majka, po zanimanju frizer, često je njena desna ruka, dok je otac muzičar zaslužan za to što joj je muzika glavni ventil.
-Živa muzika i društvo me najviše opuštaju. Mislim da muzika leči.
Odrastanje u manjem gradu vidi i kao prepreku i kao prednost.
-Iz Šapca je teže uspeti jer nema mnogo prilika, ali nije nemoguće. Ako ste iz malog grada, to ne znači da ne možete da napravite veliki uspeh.
Sreća voli tišinu Ne govori unapred o nekim planovima, vodeći se filozofijom da sreća voli tišinu.
-Kad sam se prvi put javila agencijama, pričala sam svima i nisam uspela. Drugi put sam ćutala dok rezultati nisu bili vidljivi.
Cilja na inostranstvo, pre svega Tursku i Italiju, dok američko tržište ocenjuje kao prezasićeno i surovo. U budućnosti bi volela da osnuje sopstvenu agenciju, možda i u rodnom gradu, koja bi negovala drugačiji pristup.
-Mislim da su agencije surove. Devojke uđu iz ljubavi, a izađu sa gorčinom. Ja bih volela da to bude drugačije.
Na pitanje o uzorima odgovara bez zadrške.
-Kao mala sam gledala revije na televiziji i divila se, ali nisam imala jednu osobu kao uzor. Možda je to i dobro. Postala sam sama sebi uzor.
U tri godine rada naučila je da je razočaranje samo pauza, ne kraj.
-Nikada nisam rekla: „Ja ovo ne mogu“. Samo sam sačekala svoj momenat. Mi često žurimo, žarko želimo, a nekad je dovoljno samo da pustimo. Ako treba da dođe, doći će.
Za sada, dolazi. I pista, i indeks, planovi i ostvarenje snova.
Foto: Veljko 
Foto: Veljko 
Foto: Veljko 
