Od sistema koji je nosio grad – do pitanja šta je ostalo

Da bi programi sa mladima bili uspešnije realizovani, u jednom periodu je u Crvenom krstu Šapca otvoreno i radno mesto pedagoga u radnoj zajednici. Očekivalo se da će to doneti još sadržajnije aktivnosti i veće uključivanje podmlatka i omladine. Međutim, umesto razvoja, usledilo je postepeno ukidanje programa, a zatim i gašenje rada sa mladima. Na kraju su preostala samo protokolarna obeležavanja značajnih datuma, uz veoma malo učešće omladine i podmlatka Crvenog krsta.

Sagovornici koji su učestvovali u radu organizacije u različitim periodima ističu da bez snažne osnovne organizacije nema ni snažne opštinske organizacije. Nekada je svaka osnovna organizacija imala svoju skupštinu i odbor, birala delegate za skupštinu opštinske organizacije, a opštinska skupština je potom birala svoje izvršne organe i nadzorni odbor. Taj sistem nije bio samo formalnost – on je stvarao živu mrežu ljudi na terenu, koji su znali potrebe svojih zajednica i reagovali brzo.

Foto: Privatna arhiva

Najteža decenija posle Drugog svetskog rata
Iako je Crveni krst u Šapcu prošao kroz oba svetska rata, hroničari organizacije kao najteži period od 1945. godine do danas izdvajaju vreme od 1990. do 2000. godine. Raspad Jugoslavije, izbeglički talasi koji su krenuli početkom devedesetih i ratna stradanja doveli su do toga da je Šabac godinama bio jedna od ključnih tačaka zbrinjavanja ljudi koji su ostali bez doma.

Posebno dramatična bila je 1995. godina, kada je nakon akcije „Oluja“ u Šabac stiglo više od 20.000 izbeglica. O tom periodu se mnogo govorilo i pisalo, ali se u samoj organizaciji radilo bez prestanka – 24 časa dnevno.

U tim okolnostima, na insistiranje međunarodnih humanitarnih organizacija, Opštinska organizacija Crvenog krsta Šabac, na čelu sa dr Stevom Stankovićem, uspela je da realizuje projekte koje nije uspela nijedna druga opštinska organizacija u Srbiji. Izgrađen je Kolektivni centar za izbeglice u Varni, kapaciteta 400 osoba. Obezbeđen je i poslovni objekat u ulici Nebojše Jerkovića 16, sa pet nivoa, namenjen pripremi školskih užina nakon prestanka izbeglištva. U Mačvanskoj 16 obezbeđen je poslovni prostor od 180 kvadratnih metara, dok je u Slobodnoj carinskoj zoni izgrađen magacin od preko 2.000 kvadratnih metara.

To su bili rezultati nastali u uslovima koji su se činili nemogućim: sankcije, nestašice, ogroman broj ljudi kojima je trebala pomoć i gotovo neprekidan vanredni režim rada.

Posebno dramatična bila je 1995. godina, kada je nakon akcije „Oluja“ u Šabac stiglo više od 20.000 izbeglica

Objekti koji su izgubili svrhu
Međutim, danas je slika drugačija. Kolektivni centar u Varni, koji je nekada bio spas za stotine ljudi, predstavlja zapušten i devastiran prostor. Iako je za njegovu izgradnju postojao program šta će se u centru raditi nakon završetka izbeglištva, i iako je sve bilo odobreno i realizovano, objekat je vremenom napušten.

Poslovni prostor u Mačvanskoj 16 takođe je prestao da služi svojoj prvobitnoj nameni. Nakon 2005. godine izdavan je pod zakup, a kasnije i prodat.

Šabačka organizacija je za rad sa starim licima dobila i specijalno vozilo kao nagradu Španskog Crvenog krsta, ali tog vozila danas u organizaciji više nema. Magacin u Slobodnoj carinskoj zoni, prvobitno izgrađen za robu namenjenu pripremi školskih užina, takođe je izdat pod zakup.

Planovi koji nisu dočekali realizaciju
Rukovodstvo Crvenog krsta iz devedesetih godina imalo je plan da se za 150. godišnjicu rada napiše knjiga koja bi budućim generacijama svedočila kako se nekada radilo, koliko se radilo i kakvi su rezultati postizani. Postojala je i ideja o muzejskoj postavci koja bi čuvala sećanje na najznačajnije periode rada.

Međutim, vremenom je došlo do prekida kontinuiteta, a ljudi koji su nosili organizaciju u najtežim godinama više nisu imali mesto u njenom radu u poslednje dve decenije.

Upućivan je i zahtev da se godišnjica „Oluje“ obeležava u Šapcu, jer je grad bio jedna od sredina sa najvećim brojem izbeglica, ali inicijativa nije prihvaćena.

Foto: Privatna arhiva

Zaključak: Humanost nije prošlost – ona je obaveza
Istorija Crvenog krsta u Srbiji i Šapcu pokazuje nešto što se ponavlja kroz više od jednog veka: kad god je bilo najteže, organizacija je nalazila način da deluje. Od Solferinja i osnivanja ideje, preko srpsko-turskih ratova, Balkanskih ratova i Prvog svetskog rata, do okupacije u Drugom svetskom ratu, pa sve do izbegličkih talasa devedesetih – Crveni krst je bio tu gde je ljudima bilo najpotrebnije.

Zato pitanje koje se danas postavlja nije pitanje nostalgije, već pitanje odgovornosti:
ako je u najtežim vremenima bilo moguće izgraditi sistem, organizovati pomoć i stvoriti trajne kapacitete, zašto se danas gube programi, gase aktivnosti sa mladima i nestaju rezultati koji su građeni decenijama?

Crveni krst nije samo institucija – on je merilo jednog grada i jedne zajednice. A zajednica koja zaboravi sopstvenu humanost, rizikuje da je jednog dana ponovo traži onda kada bude kasno.