SEĆANjA NA STARI ŠABAC
ŠABAC U MRAKU
Pre neku noć uzeh da pogledam prvi CD koji smo supruga Danica i ja uradili 2005. g sa nazivom ,,Svetla grada Šapca“. Na snimcima sija Šabac u noći. Ni veliki Pariz mu nije ravan. Podseti me taj sjaj osvetljenih ulica na davna vremena kada je šabačkim ulicama vladao mrak. Ubacim u računar drugi CD na kojem se nalazi audio snimak razgovora od 23. februara 1983. godine. Vodio sam ga sa šabačkim električarom Brankom Markovićem. Prošle su tri decenije od našeg razgovora i uzeh da ga prenesem na papir.
Rođen u Šapcu 1907. godine majstor Branko je prvo bio mašinbravar ali kao telegrafista u vojsci prekvalifikovao se za električara. Radio je 1930. godine u električnoj centrali koja se nalazila na Bairu. U vreme našeg razgovora imao je 83 godine i odavno je bio u penziji. Pamćenje ga je dobro služilo a pored podataka o radu u električnoj centrali dao mi je i nekoliko starih požutelih fotografija snimljenih na njegovom radnom mestu. Ali da krenem iz još dalje prošlosti šabačkog mraka.
U vreme svog ekonomskog procvata između 19. i 20. veka Šapcu, tada prvoj varoši Srbije, nedostajalo je električno osvetljenje. A jedna izreka kaže: ,,I mala svetlost razotkriva tajne mraka“. Trebalo je tada razotkriti mrak na šabačkim ulicama. U bogatoj varoši bilo je noćne zabave na pretek. U stotinu zadimljenih kafana gorele su čkiljave petrolejke čija je treperava svetlost igrala po zidovima. Po većim hotelskim salama korišćene su karbitne lampe, a na šabačkim ulicama svetleli su veliki fenjeri postavljeni na drvene stubove. Oni su se nalazili na uličnim raskrsnicama i za njihovo paljenje i gašenje Šabačka opština plaćala je fenjerdžiju Kostu. On je nosio male merdevine sa kojih je dolivao petrolej, menjao fitilj i brisao fenjerska stakla od čađi. Pored toga postojala je i naredba da pred svakom kafanom i hotelom noću budu upaljeni fenjeri. Međutim, šabačke kafedžije slabo su se pridržavale te naredbe. Sve je to činilo da je Šabac bio u mraku. Poseban problem bio je mrak na putu od Baira do Savskog pristaništa. Zato su u šabačkim novinama objavljivani česti apeli fijakerista koji su putnike prevozili na pristanište za odlazak brodom u Beograd. Jedini objekat koji je imao vlastito električno osvetljenje još pre 1900. godine bio je hotel ,,Kasina“ u Gospodar Jevremovoj ulici. U dnu dvorišta nalazila se parna mašina koja je pokretala generator električne struje napona 110 volti. Pored parne mašine bio je ozidan dimnjak visine oko 10 metara čiji su ostaci ostali sačuvani do oko 1930. godine dok je kafana delimično porušena u I svetskom ratu.
Električnu jednosmernu struju Šabac je dobio tek 1908. godine iz centrale koja se nalazila na Bairu u ulici Janka Veselinovića. Jednospratna zgrada i prostorije gde su bili smešteni generatori još postoje dok je visoki dimnjak srušen oko 1930. godine. Od centrale ka centru Šapca duž ulice Cara Dušana bili su postavljeni drveni stubovi koji su nosili električne vodove. Na nekim od stubova bile su postavljene električne sijalice. Sa centra grada ulična električna mreža račvala se na Beogradsku, Pocersku i Jevremovu ulicu. Centrala je proizvodila struju samo u večernjim satima i ranim jutarnjim. Služila je isključivo za osvetljenje. Iznad centra Šapca visila je velika lučna lampa koja je davala veoma jako svetlo. Stari Šapčani nazivali su je ,,bogl lampa“ na kojoj je električar često menjao izgorele grafitne elektrode. I taman su se Šapčani navikli na uličnu rasvetu dođe vreme ratovanja. Sve bi uništeno te ostade Šabac ponovo u mraku. Posle završetka I svetskog rata centrala je obnovljena i 1922. godine ponovo su zasijale sijalice na gradskim ulicama i u retkim zgradama. I dalje je struje bilo samo tokom noćnih sati a fenjerdžija Kosta je opet radio na uličnim fenjerima po sporednim ulicama. Električna centrala je trošila velike količine drva potrebnih za loženje parnih mašina koje su pokretale elektro generatore. Cena struje bila je visoka a građani Šapca sporo su uvodili struju u svoje domove kao da su je se bojali. Situacija se menja tek 1930. godine kada je sagrađen most na Savi preko kojeg je kablom dovedena trofazna naizmenična sruja „Elektro Makiša“ iz Beograda. Od tada je električar Branko Marković počeo da radi u šabačkoj električnoj centrali. Demontirao je stare mašine koje su davale jednosmernu struju i koje su tada otišle u zaborav. Električna centrala na Bairu postala je postrojenje za transformisanje i razvođenje struje po Šapcu. Montirana su i dva rezervna dizel generatora od 520 KVA i 150 KVA koji su radili i napajali Šabac strujom samo u slučajevima prekida električnih veza sa Beogradom. Šabac je tako za stalno dobio trofaznu struju i novu električnu mrežu po gradu. U cilju stabilne struje podignute su i tri trafostanice - kod hotela ,,Jugoslavija“ na Kamičku, na sredini Masarikove ulice i na početku ulice Miloša Pocerca. Da bi građani što više koristili električnu struju, „Elektro Makiš“ dao je pogodnosti za uvođenje struje u njihove domove, kroz plaćanje u više rata. Nova električna struja bila je pogodna i za primenu električnih aparata u domaćinstvu. Seća se majstor Branko Marković da je 1933. godine prvi električni šporet u Šapcu priključio kod očne doktorke Milerove, a drugi kod dr Božina. Električni motori počeli su da se koriste za pogon mašina u velikim radionicama. Mašinbravar Milan Nikolić bio je prvi koji je dizel motor zamenio sa električnim. Radionica mu se nalazila na Tiršovom vencu do zgrade današnjeg Radničkog Univerziteta. Električar Branko je drugi elektro motor montirao kod Trifuna Košmana. Šabački majstori počeli su da sagledavaju prednosti korišćenja električne energije u industriji. Početna potrošnja struje u Šapcu od svega 5 knj postepeno se povećavala. Koristile su je strugare, ledare i sve veći broj domaćinstava koja su većinom imala dva sijalična mesta.
Izreka kaže: ,,U svetlost se najlakše veruje noću“, ali u Šapcu je proteklo puno vremena od 1894. godine kada je struja najavljena do 1908. godine kada je proradila električna centrala, a 1930. godine stigla trofazna struja. Postojale su dve grupe potrošača. Oni koji su koristili električna brojila i drugi koji su plaćali po broju sijalica u domaćinstvu. I onda su ovi drugi ,,paušalci“ počeli sa svojim „čivijama“ da nekažem krađama. Odvrtali bi sijalicu i u fasung zavrtali takozvani ,,lopov fasung“ na koji se mogla uključiti električna pegla ili rešo i sijalica. Tako je struja predviđena samo za osvetljenje određenog broja prostorija bespravno korišćena i za kuvanje, a plaćanje je bilo fiksno. U centrali su uočili znatno povećanu potrošnju struje, odnosno krađu. Počelo je hvatanje i kažnjavanje lopova. Beše to šabačka ,,električna čivija“ ali kratkog veka.
Rođen u Šapcu 1907. godine majstor Branko je prvo bio mašinbravar ali kao telegrafista u vojsci prekvalifikovao se za električara. Radio je 1930. godine u električnoj centrali koja se nalazila na Bairu. U vreme našeg razgovora imao je 83 godine i odavno je bio u penziji. Pamćenje ga je dobro služilo a pored podataka o radu u električnoj centrali dao mi je i nekoliko starih požutelih fotografija snimljenih na njegovom radnom mestu. Ali da krenem iz još dalje prošlosti šabačkog mraka.
U vreme svog ekonomskog procvata između 19. i 20. veka Šapcu, tada prvoj varoši Srbije, nedostajalo je električno osvetljenje. A jedna izreka kaže: ,,I mala svetlost razotkriva tajne mraka“. Trebalo je tada razotkriti mrak na šabačkim ulicama. U bogatoj varoši bilo je noćne zabave na pretek. U stotinu zadimljenih kafana gorele su čkiljave petrolejke čija je treperava svetlost igrala po zidovima. Po većim hotelskim salama korišćene su karbitne lampe, a na šabačkim ulicama svetleli su veliki fenjeri postavljeni na drvene stubove. Oni su se nalazili na uličnim raskrsnicama i za njihovo paljenje i gašenje Šabačka opština plaćala je fenjerdžiju Kostu. On je nosio male merdevine sa kojih je dolivao petrolej, menjao fitilj i brisao fenjerska stakla od čađi. Pored toga postojala je i naredba da pred svakom kafanom i hotelom noću budu upaljeni fenjeri. Međutim, šabačke kafedžije slabo su se pridržavale te naredbe. Sve je to činilo da je Šabac bio u mraku. Poseban problem bio je mrak na putu od Baira do Savskog pristaništa. Zato su u šabačkim novinama objavljivani česti apeli fijakerista koji su putnike prevozili na pristanište za odlazak brodom u Beograd. Jedini objekat koji je imao vlastito električno osvetljenje još pre 1900. godine bio je hotel ,,Kasina“ u Gospodar Jevremovoj ulici. U dnu dvorišta nalazila se parna mašina koja je pokretala generator električne struje napona 110 volti. Pored parne mašine bio je ozidan dimnjak visine oko 10 metara čiji su ostaci ostali sačuvani do oko 1930. godine dok je kafana delimično porušena u I svetskom ratu.
Električnu jednosmernu struju Šabac je dobio tek 1908. godine iz centrale koja se nalazila na Bairu u ulici Janka Veselinovića. Jednospratna zgrada i prostorije gde su bili smešteni generatori još postoje dok je visoki dimnjak srušen oko 1930. godine. Od centrale ka centru Šapca duž ulice Cara Dušana bili su postavljeni drveni stubovi koji su nosili električne vodove. Na nekim od stubova bile su postavljene električne sijalice. Sa centra grada ulična električna mreža račvala se na Beogradsku, Pocersku i Jevremovu ulicu. Centrala je proizvodila struju samo u večernjim satima i ranim jutarnjim. Služila je isključivo za osvetljenje. Iznad centra Šapca visila je velika lučna lampa koja je davala veoma jako svetlo. Stari Šapčani nazivali su je ,,bogl lampa“ na kojoj je električar često menjao izgorele grafitne elektrode. I taman su se Šapčani navikli na uličnu rasvetu dođe vreme ratovanja. Sve bi uništeno te ostade Šabac ponovo u mraku. Posle završetka I svetskog rata centrala je obnovljena i 1922. godine ponovo su zasijale sijalice na gradskim ulicama i u retkim zgradama. I dalje je struje bilo samo tokom noćnih sati a fenjerdžija Kosta je opet radio na uličnim fenjerima po sporednim ulicama. Električna centrala je trošila velike količine drva potrebnih za loženje parnih mašina koje su pokretale elektro generatore. Cena struje bila je visoka a građani Šapca sporo su uvodili struju u svoje domove kao da su je se bojali. Situacija se menja tek 1930. godine kada je sagrađen most na Savi preko kojeg je kablom dovedena trofazna naizmenična sruja „Elektro Makiša“ iz Beograda. Od tada je električar Branko Marković počeo da radi u šabačkoj električnoj centrali. Demontirao je stare mašine koje su davale jednosmernu struju i koje su tada otišle u zaborav. Električna centrala na Bairu postala je postrojenje za transformisanje i razvođenje struje po Šapcu. Montirana su i dva rezervna dizel generatora od 520 KVA i 150 KVA koji su radili i napajali Šabac strujom samo u slučajevima prekida električnih veza sa Beogradom. Šabac je tako za stalno dobio trofaznu struju i novu električnu mrežu po gradu. U cilju stabilne struje podignute su i tri trafostanice - kod hotela ,,Jugoslavija“ na Kamičku, na sredini Masarikove ulice i na početku ulice Miloša Pocerca. Da bi građani što više koristili električnu struju, „Elektro Makiš“ dao je pogodnosti za uvođenje struje u njihove domove, kroz plaćanje u više rata. Nova električna struja bila je pogodna i za primenu električnih aparata u domaćinstvu. Seća se majstor Branko Marković da je 1933. godine prvi električni šporet u Šapcu priključio kod očne doktorke Milerove, a drugi kod dr Božina. Električni motori počeli su da se koriste za pogon mašina u velikim radionicama. Mašinbravar Milan Nikolić bio je prvi koji je dizel motor zamenio sa električnim. Radionica mu se nalazila na Tiršovom vencu do zgrade današnjeg Radničkog Univerziteta. Električar Branko je drugi elektro motor montirao kod Trifuna Košmana. Šabački majstori počeli su da sagledavaju prednosti korišćenja električne energije u industriji. Početna potrošnja struje u Šapcu od svega 5 knj postepeno se povećavala. Koristile su je strugare, ledare i sve veći broj domaćinstava koja su većinom imala dva sijalična mesta.
Izreka kaže: ,,U svetlost se najlakše veruje noću“, ali u Šapcu je proteklo puno vremena od 1894. godine kada je struja najavljena do 1908. godine kada je proradila električna centrala, a 1930. godine stigla trofazna struja. Postojale su dve grupe potrošača. Oni koji su koristili električna brojila i drugi koji su plaćali po broju sijalica u domaćinstvu. I onda su ovi drugi ,,paušalci“ počeli sa svojim „čivijama“ da nekažem krađama. Odvrtali bi sijalicu i u fasung zavrtali takozvani ,,lopov fasung“ na koji se mogla uključiti električna pegla ili rešo i sijalica. Tako je struja predviđena samo za osvetljenje određenog broja prostorija bespravno korišćena i za kuvanje, a plaćanje je bilo fiksno. U centrali su uočili znatno povećanu potrošnju struje, odnosno krađu. Počelo je hvatanje i kažnjavanje lopova. Beše to šabačka ,,električna čivija“ ali kratkog veka.
Najnoviji broj
18. april 2024.
