LALICKI I MIRAZ ““ LjUDI I VREME
PREDEO SLIKAN „ZLATNIM PIJESKOM“
Radovan Mirazović, slikar i teoretičar umetnosti u Šapcu i Parizu, kolekcionar filmskog i pozorišnog kostima, vlasnik muzeja u osnivanju „Evropa i Amerika kroz minula stoleća“, pisac knjige „VLADISLAV LALICKI (1935-2008)“, promovisane u Galeriji „Vladislav Lalicki“ šabačkog Teatra na pravom putu, za „Glas“ o knjizi, kulturi Šapca, idejama koje još traju...
Šta vas je, maestro, ove jeseni zadržalo u „Malom Parizu“?
- To je, pre svega, značajna kulturna misija Šabačkog pozorišta, koje je sačuvalo svoju osetljivost za nacionalne poslove i za teme šabačke kulture od posebnog društvenog interesa. Radi toga, i „Galerije Vladislav Lalicki“, našeg Pozorišta koji me je poverilo pisanje knjige o Vladi, još sam ovde.
Kako biste definisali Vladinu umetnost? U knjizi ste naveli izjavu Stevana Stanića da je Aleja velikana, gde Lalicki počiva, „mala šabačka “Akademija nauka i umetnosti“?
- Vlada Lalicki ““ majstor palete i kista, hedonista ““ svetac modernizma, slikar „pravog kraja filma“ i snova. Velikan. Slikarčina! Uočavam naznake „novog talasa“ u kulturi Šapca. Grad je ponovo obukao ruho „Malog Pariza“. No, bez želje da kvarim „ugođaj“ omladini, koja s pravom beneficira mnoge lepe sadržaje u Gradu, Šapcu je potreban i Zavod za zaštitu spomenika kulture, veća zaštita ambijentalnih i arhitektonskih vrednosti, i veća podrška profesionalnim ustanovama kulture, veće uvažavanje njihovog autoriteta, da one ostanu „u neposrednoj, živoj i radnoj vezi sa vodećim tendencijama u matici“ (po dr Lazaru Trifunoviću, u Šapcu, 10. IV 1982.); da ne zastanu „zaglavljene“ (po Miliću od Mačve), „k“™o jabuke divljake, skotrljane u vir, zadržane crnom granom i prljavom penom, sve dok ne istrunu!“ Možda je to samo moj veliki šabački san, ali, ostvarivo je, da: šabački Zavod za zaštitu spomenika kulture, i osnažene kulturne ustanove, još više unaprede duh Grada; da Šabac podigne kupolu na Krsmanovića kući; fasadu Jevremovog konaka ispred „Opštine“; da, na bazi predloga D. Ćosića, i N. Lukića, iz 1982. i 1985., dovrši Koncepciju „Dunjića kuće“, i u njoj pokrene Galeriju moderne umetnosti (uz legat Branka Stankovića), prema Konceptu (6. Dž 1988.) Saveta Galerije, u sastavu: dr Stanislav Živković (SANU), Stevan Stanić (NIN), Nikola Kusovac (Narodni muzej, Beograd), Dušan Nikolić-Sima, Živorad Mihailović (ULSŠ)... I ““ da se ne ruši Letnja bioskopska bašta! Ne zato što je, juna 1963., Evropljanin Roko Granata hitom „Marina, Marina“, stresao polen sa lipa kod „Sokolane“, već da se Bašta obnovi i ustupi ““ Čivijadi!, za Festival humorističko-satiričnog filma („Zlatna Čivija“, laureatima), da sve vrvi od filmadžija! A zimi ““ Bašta pokrije mobilnim krovom (tenis, revije i košarka, moda, note i rokeri, sajam knjiga, da ne zebu bukeri, boje i reči ““ uh, kako ovo avangardno zvuči!). Da Grad pozove: Tarantina (preko Kuste), pa Adama Vesta („Živ je Betmen, umro nije!“) i Kseniju Grasos (nikad lepša!), nesuđene ljubavnike u „Partizanima“, da u Bašti, „puste“ prvi „šabački“ igrani film, da i mi, kao Holivud, „označimo“ uzorni antifašizam „Partizana“ ““ da još jednom vidim sebe (ja, mlad!), i neka meni draga lica, u HELL RIVER/TACTICAL GUERILLAS... Pa tek posle (svega) toga, ako se već mora ““ ako treba, baš, i ja ““ da umrem!
U vašoj knjizi o Lalickom, umetnika su potreseno prepoznali kćerka Nataša, prijatelj, novinar i pisac Petar Savković. Kakav „odjek“ knjige o Lalickom očekujete?
- „Družeći“ se s Lalickim ““ opet sam bio mlad! Sve bilo je kao nekad. (I) to je Vlada ““ on, njegov modernizam, večita mladost njegova, zarazni su! Knjigu sam „istrgao“ iz rukopisa: „Likovna umetnost u Šapcu u potrazi za identitetom 1816-2016. Bio sam „lovac“ na građu koja „dešifruje“ epohu. Pisao ““ do u „gluvo doba noći“, iz sna budio dragu suprugu, prvu ljubav, Jasminu, prvog recenzenta, da joj čitam o Vladi; jer, samo ona je znala: u „šikaru“ arhivalija utrčao je onaj Andrićev i Mori Ipov „za borbu rođeni, strasni lovac ““ ali, onaj koji od plijena ne jede!“ Izrečeni „sud“ Petra Savkovića, da sam „knjigom, uz obilje podataka, ostvario psihološka poniranja u život i delo Lalickog, njegovo doba“, puno mi znači. Biću spokojan ako knjiga bude od koristi i pouke čitaocima. Umoliću svoje čitaoce „da imaju u vidu da ovu knjigu nije pisao ni anđeo božji, ni duh sveti, već čovek rukom grešnom i umornom. I zato vi, koji ćete je čitati, ispravljajte, a ne kunite!“ Inače, glavna tema knjige je: ulazak šabačke javnosti u fascinantan i složen svet modernizma, započet u „Malom Parizu“, 1905., u kojem se javilo mnogo vrhunskih modernista. Većih majstora od Lalickog ““ malo. Vlada Lalicki ““ ponajveći talenat (po Đorđu Kostiću, mentoru „Ateljea“) ““ zablistao je 1957., kao laureat Novembarske nagrade sreza Šabac za plakate ““ „Zlatni pijesak“ i „Fuente Ovehuna“. Tako je počelo. Oko sv. Nikole, 1954., „strukture“ su zamerile (i) „muzealcu“ Kostiću, (Muzej, otvoren 11. I 1955.), da se od „druga profesora“ očekivala postavka o NOB-i, s renesansom naših naroda, a ne ““ „stalci, glina, farbe i predavanja o “˜nekoj“™ Renesansi u Italiji“. Uoči Nove godine, Vlada je ispratio Kostića na železničku stanicu, vukući na sankama njegove teške kofere s knjigama. Sve do stanice Lalicki je plakao... Kostić mu je, ćutke, stisnuo promrzlu desnu šaku - ruku kojom će Lalicki osvojiti likovni svet - pre nego što je za uvek napustio „Mali Pariz“, ne osvrćući se. S jeseni 1973., sličan previd je načinio i Stole Janković, realizujući u Šapcu, Mrđenovcu i Miloševcu film „Partizani“; jer, tražeći gratis-pomoć preduzeća, obećavao je šabačkim „strukturama“ film o NOB-i, a ““ „snimio skalameriju o ljubavi naci-oficira prema svojoj zarobljenici, Jevrejki!?“ Ali, istine radi ““ sjajan je antifašizam „Partizana“ (o samom snimanju tog filma, o bahatosti i alavosti beogradske ekipe u Šapcu ““ drugi put). A, Kventin Tarantino priredio je u Holivudu, 2010., ROD TAYLOR NIGHT DARK OF THE SUN AND HELL RIVER, u slavu antifašizma „Partizana“, u kojem su igrali i gotovo svi glumci Pozorišta, Lalicki, i autor ove knjige. Ameri napunili BEVERLI CINEMA u L. A., gutali kokice, gledali „kros-kontri za Jarak“ šabačkih penzionera, đaka, studenata, „sprovođenje“ kraj Tržnice i „Venca“, „kundačenje“ istih po mrđenovačkim i miloševačkim šikarama i zabitima, gledali tinejdžeri s one strane „Bare“ kako „gore“ Donji šor i Kamičak, kako „planu“ i „Zorka“, pili Kolu, „vaćarili“ se dok je Stoletova ekipa bila „Bitku za Beograd“ (naziv, za „vani“). All-right, znaju Maloparižani da je to Šabac. Crkva se lepo videla... Bilo 15,30 - poklopile se kazaljke... Neko je mislio na nas!... U sred Anđelesa!
Šta vas je, maestro, ove jeseni zadržalo u „Malom Parizu“?
- To je, pre svega, značajna kulturna misija Šabačkog pozorišta, koje je sačuvalo svoju osetljivost za nacionalne poslove i za teme šabačke kulture od posebnog društvenog interesa. Radi toga, i „Galerije Vladislav Lalicki“, našeg Pozorišta koji me je poverilo pisanje knjige o Vladi, još sam ovde.
Kako biste definisali Vladinu umetnost? U knjizi ste naveli izjavu Stevana Stanića da je Aleja velikana, gde Lalicki počiva, „mala šabačka “Akademija nauka i umetnosti“?
- Vlada Lalicki ““ majstor palete i kista, hedonista ““ svetac modernizma, slikar „pravog kraja filma“ i snova. Velikan. Slikarčina! Uočavam naznake „novog talasa“ u kulturi Šapca. Grad je ponovo obukao ruho „Malog Pariza“. No, bez želje da kvarim „ugođaj“ omladini, koja s pravom beneficira mnoge lepe sadržaje u Gradu, Šapcu je potreban i Zavod za zaštitu spomenika kulture, veća zaštita ambijentalnih i arhitektonskih vrednosti, i veća podrška profesionalnim ustanovama kulture, veće uvažavanje njihovog autoriteta, da one ostanu „u neposrednoj, živoj i radnoj vezi sa vodećim tendencijama u matici“ (po dr Lazaru Trifunoviću, u Šapcu, 10. IV 1982.); da ne zastanu „zaglavljene“ (po Miliću od Mačve), „k“™o jabuke divljake, skotrljane u vir, zadržane crnom granom i prljavom penom, sve dok ne istrunu!“ Možda je to samo moj veliki šabački san, ali, ostvarivo je, da: šabački Zavod za zaštitu spomenika kulture, i osnažene kulturne ustanove, još više unaprede duh Grada; da Šabac podigne kupolu na Krsmanovića kući; fasadu Jevremovog konaka ispred „Opštine“; da, na bazi predloga D. Ćosića, i N. Lukića, iz 1982. i 1985., dovrši Koncepciju „Dunjića kuće“, i u njoj pokrene Galeriju moderne umetnosti (uz legat Branka Stankovića), prema Konceptu (6. Dž 1988.) Saveta Galerije, u sastavu: dr Stanislav Živković (SANU), Stevan Stanić (NIN), Nikola Kusovac (Narodni muzej, Beograd), Dušan Nikolić-Sima, Živorad Mihailović (ULSŠ)... I ““ da se ne ruši Letnja bioskopska bašta! Ne zato što je, juna 1963., Evropljanin Roko Granata hitom „Marina, Marina“, stresao polen sa lipa kod „Sokolane“, već da se Bašta obnovi i ustupi ““ Čivijadi!, za Festival humorističko-satiričnog filma („Zlatna Čivija“, laureatima), da sve vrvi od filmadžija! A zimi ““ Bašta pokrije mobilnim krovom (tenis, revije i košarka, moda, note i rokeri, sajam knjiga, da ne zebu bukeri, boje i reči ““ uh, kako ovo avangardno zvuči!). Da Grad pozove: Tarantina (preko Kuste), pa Adama Vesta („Živ je Betmen, umro nije!“) i Kseniju Grasos (nikad lepša!), nesuđene ljubavnike u „Partizanima“, da u Bašti, „puste“ prvi „šabački“ igrani film, da i mi, kao Holivud, „označimo“ uzorni antifašizam „Partizana“ ““ da još jednom vidim sebe (ja, mlad!), i neka meni draga lica, u HELL RIVER/TACTICAL GUERILLAS... Pa tek posle (svega) toga, ako se već mora ““ ako treba, baš, i ja ““ da umrem!
U vašoj knjizi o Lalickom, umetnika su potreseno prepoznali kćerka Nataša, prijatelj, novinar i pisac Petar Savković. Kakav „odjek“ knjige o Lalickom očekujete?
- „Družeći“ se s Lalickim ““ opet sam bio mlad! Sve bilo je kao nekad. (I) to je Vlada ““ on, njegov modernizam, večita mladost njegova, zarazni su! Knjigu sam „istrgao“ iz rukopisa: „Likovna umetnost u Šapcu u potrazi za identitetom 1816-2016. Bio sam „lovac“ na građu koja „dešifruje“ epohu. Pisao ““ do u „gluvo doba noći“, iz sna budio dragu suprugu, prvu ljubav, Jasminu, prvog recenzenta, da joj čitam o Vladi; jer, samo ona je znala: u „šikaru“ arhivalija utrčao je onaj Andrićev i Mori Ipov „za borbu rođeni, strasni lovac ““ ali, onaj koji od plijena ne jede!“ Izrečeni „sud“ Petra Savkovića, da sam „knjigom, uz obilje podataka, ostvario psihološka poniranja u život i delo Lalickog, njegovo doba“, puno mi znači. Biću spokojan ako knjiga bude od koristi i pouke čitaocima. Umoliću svoje čitaoce „da imaju u vidu da ovu knjigu nije pisao ni anđeo božji, ni duh sveti, već čovek rukom grešnom i umornom. I zato vi, koji ćete je čitati, ispravljajte, a ne kunite!“ Inače, glavna tema knjige je: ulazak šabačke javnosti u fascinantan i složen svet modernizma, započet u „Malom Parizu“, 1905., u kojem se javilo mnogo vrhunskih modernista. Većih majstora od Lalickog ““ malo. Vlada Lalicki ““ ponajveći talenat (po Đorđu Kostiću, mentoru „Ateljea“) ““ zablistao je 1957., kao laureat Novembarske nagrade sreza Šabac za plakate ““ „Zlatni pijesak“ i „Fuente Ovehuna“. Tako je počelo. Oko sv. Nikole, 1954., „strukture“ su zamerile (i) „muzealcu“ Kostiću, (Muzej, otvoren 11. I 1955.), da se od „druga profesora“ očekivala postavka o NOB-i, s renesansom naših naroda, a ne ““ „stalci, glina, farbe i predavanja o “˜nekoj“™ Renesansi u Italiji“. Uoči Nove godine, Vlada je ispratio Kostića na železničku stanicu, vukući na sankama njegove teške kofere s knjigama. Sve do stanice Lalicki je plakao... Kostić mu je, ćutke, stisnuo promrzlu desnu šaku - ruku kojom će Lalicki osvojiti likovni svet - pre nego što je za uvek napustio „Mali Pariz“, ne osvrćući se. S jeseni 1973., sličan previd je načinio i Stole Janković, realizujući u Šapcu, Mrđenovcu i Miloševcu film „Partizani“; jer, tražeći gratis-pomoć preduzeća, obećavao je šabačkim „strukturama“ film o NOB-i, a ““ „snimio skalameriju o ljubavi naci-oficira prema svojoj zarobljenici, Jevrejki!?“ Ali, istine radi ““ sjajan je antifašizam „Partizana“ (o samom snimanju tog filma, o bahatosti i alavosti beogradske ekipe u Šapcu ““ drugi put). A, Kventin Tarantino priredio je u Holivudu, 2010., ROD TAYLOR NIGHT DARK OF THE SUN AND HELL RIVER, u slavu antifašizma „Partizana“, u kojem su igrali i gotovo svi glumci Pozorišta, Lalicki, i autor ove knjige. Ameri napunili BEVERLI CINEMA u L. A., gutali kokice, gledali „kros-kontri za Jarak“ šabačkih penzionera, đaka, studenata, „sprovođenje“ kraj Tržnice i „Venca“, „kundačenje“ istih po mrđenovačkim i miloševačkim šikarama i zabitima, gledali tinejdžeri s one strane „Bare“ kako „gore“ Donji šor i Kamičak, kako „planu“ i „Zorka“, pili Kolu, „vaćarili“ se dok je Stoletova ekipa bila „Bitku za Beograd“ (naziv, za „vani“). All-right, znaju Maloparižani da je to Šabac. Crkva se lepo videla... Bilo 15,30 - poklopile se kazaljke... Neko je mislio na nas!... U sred Anđelesa!
Najnoviji broj
18. april 2024.
