14. maj 2026.14. maj 2026.

Foto: Glas Podrinja

Pedeset godina stvaralaštva Dejana Ulardžića

Portret umetnika koji je odbio da prestane da se igra

Ako možeš da sabereš sve što imaš
I jednim zamahom staviš sve na kocku,
Izgubiš, i ponovo počneš da stičeš
I nikad, ni jednom rečju ne pomeneš svoj gubitak;
Ako si u stanju da prisiliš svoje srce, živce, žile
Da te služe još dugo, iako su te već odavno izdali
I da tako istraješ u mestu, kad u tebi nema ničega više
Do volje koja im govori: “Istraj!”

-Poslednjih godina mnogo slušam stari džez. Tridesete, četrdesete, pedesete. Sednem, pustim muziku, slikam i gledam kako dani prolaze preko kalendara. Sve mi deluje pomalo apsurdno, naročito u sredini kakva je ova naša. Zato čovek s vremenom napravi svoj mali svet. Moj su sin, supruga, sestra nekoliko ljudi koje volim, muzika i rad. I koliko god da je bilo teško, i dalje me uzbuđuje da sednem i radim. Da nemam taj osećaj igre, pitanje je da li bih izdržao toliko godina. Nije sve slatko. Ali kada slikaš, ti se igraš. I baš u tome je sreća – započinje priču jedan od najpoznatijih, ali i najmisterioznijih umetnika za javnost, iz Šapca, Dejan Ulardžić.

Ovog maja 2026, protok vremena beleži nekoliko važnih datuma za Ulardžića. Pedest godina stvaralaštva, sedam decenija života. A između, više od umetničke igre.

-Slikarstvo me u ranoj mladosti nije zanimalo. Kad su nas grupno vodili na izložbe, ja sam bežao. Bilo mi je dosadno. U gimnaziji sam čak i pao likovno. Profesor me je oborio. Tek kasnije sam shvatio ironiju cele priče – priča o srednjoškolskim danima. Ipak, od sebe i umetnosti nije mogao pobeći. Bilo je samo pitanje trenutka.

Čudna hemija podsvesti
Objavljivao je pesme, dobijao nagrade, ali književnost nije bila umetnost kojoj je težio.
-Kad sam krenuo na Pravni fakultet, jednog leta sam sa tadašnjom devojkom sedeo pored vode i gledao oblutke. Primetio sam kako kamen iznad površine izgleda zagasito, a isti taj kamen pod vodom dobija neverovatne boje. Imao sam tada dvadeset godina i u tom trenutku mi je kliknulo.

Tada su nastali prvi privesci od oblutaka.
-Kod kamenoresca sam bušio kamenje, stavljao kožne trake koje je fabrika „Obnova“ bacala, pozajmio sam boje i počeo da crtam karikature po kamenju. Ubijao sam se od posla. Kada se završila ta priča, radio sam minijature, deset sa deset centimetara. Sve što danas radim počelo je tada. Mislim da je svako od nas kodiran po rođenu i da ima svoj domaći zadatak. Kao i ja. I jedini moj zadatak je da budem što pošteniji prema onome što radim i sebi.

-„Bavim se umetnošću“ često služi kao pokriće za nedisciplinu. Moraš da radiš mnogo više nego da si zaposlen u firmi. Treba sebe da dovedeš u red. Ako želiš svoju priču, moraš biti dovoljno lud i dovoljno tvrdoglav da ne dozvoliš da te spoljne okolnosti slome. Moraš biti dosledan, čak i kada padneš. A padovi su neminovni. Teško je živeti od umetnosti ako nemaš ogromno nasledstvo ili zaleđinu. Većina pravi kompromise, slika ono što se prodaje. a onda više ne živiš svoju umetnost, nego radiš isključivo da zaradiš. To je ogromna razlika, biti umetnik i živeti svoju umetnost.

Možda i ranije, samo toga nije bio svestan. Baka Sofija je bila, kako kaže, njegov najveći navijač. Školovala se u Beču u prvoj polovini prošlog veka, pedestih imala je samostalnu izložbu primenjene umetnosti.

-Izrađivala posebnu grnčariju. Mama i tetka išle su u gimnaziju u generaciji sa Lalickim, Milićem i Kućanskim. To je bilo okruženje u kom sam rastao. Iako nisam imao direktno interesovanje za umetnost, čovek nikad ne zna šta ostane u podsvesti. To je čudna hemija. Nekad te nešto „udari“ posle mnogo godina. I ne mislim samo na umetnost. Isto je sa ljubavima, odnosima, životom.

I baš baka je pokrenula njegov umetnički put. Pozvala je slikara Milića od Mačve kako bi procenio radove.

-Nakon analize je rekao: „Meni treba samo izvod iz knjige rođenih i vodim ga sa sobom u Beograd. Upisaću ga na Akademiju, neće ni prijemni da vidi.“ Moja majka je tada uradila nešto što nikada neću zaboraviti. Ustala, otišla do vrata stana, širom ih otvorila i rekla: „Miliću, marš napolje.“

Kasno letnje veče na stepeništu Doma sindikata u Šapcu, mladi i već poznati umetnik. Nekoliko životnih lekcija i ironija sudbine.

-Rekao je: „Ako sada prestaneš da slikaš, misliš li da će neko to primetiti? Neće. Nikoga nije briga. Ljudi ni ne znaju da slikaš.“ To me je tada pogodilo, jer sam imao dvadeset i nešto godina, pun emocija, nesigurnosti i ega kao svaki mlad čovek. Te noći me je naučio nečemu važnom: da ne smem da budem sujetan i zavidan. Govorio je da su sujeta i zavist rak-rana čoveka, jer pre svega uništavaju onoga ko ih nosi. I na tome sam mu zahvalan iako se on svojih reči nije pridržavao.

Ili ili svetovi
U jednom trenutku našao se pred odlukom, ili ili.
-Došao trenutak kada više nisam mogao da budem oba sveta istovremeno. Mama je bila razumnija ,govorila je: „Završi fakultet, a ovo neka ti bude hobi.“ I bila je u pravu. Jer u umetnosti zavisiš od ukusa drugih ljudi, a to je strašna stvar. Zato sam se čak prijavio da odslužim vojsku, od koje sam dotad bežao – seća se Dejan koji je uniformom „kupio“ vreme.

-Hteo sam da sa distance vidim šta zapravo želim. I tada sam presekao. Akademiju nisam želeo da upišem. I tada, kao i danas, smatrao sam da akademija prvenstveno služi da nauči zanat. A diploma je i džoker u džepu. Uvek imaš rezervu. A ovde nema rezervnog plana. Kada nemaš džokera, onda grizeš mnogo više.

Mislim da je svako od nas kodiran po rođenju i da ima svoj domaći zadatak

Kad se vratio iz vojske, dobio je ponudu od Milića da u Beogradu oslikavaju crkvu na Voždovcu.
-Trebalo je da to radimo četiri godine. Radio sam kao lud.

Dani na skelama nisu bile škola slikanja, već preživljavanja. Psihološki dril „toplo-hladno“ bio je trening za ono što je usledilo.

-Sve ti imaš, samo proveravam koliko možeš da izdržiš - govorio mu je mentor dok je zakidao minute od zarade.

No, jedan poziv odveo ga je „Pod lipu“, preko puta Šumatovca, na sastanak sa Momom Kaporom.

-Došao sam sa torbom punom malih formata. Izvadio sam dve slike. Treću sam hteo da pokažem, a on: „Vrati to u torbu.“ Pomislio sam da ništa ne valja. Ustao je i rukom pokazao: „Ajde sa mnom.“ Odveo me je u jednu knjižaru gde se okupljala tadašnja beogradska umetnička ekipa. Uzeo je moje radove i bukvalno ih pobacao po trosedu. „Gledajte“, rekao je. Svi su ćutali i posmatrali. Onda je dodao: „Svi su tu, a nikog ne možeš prepoznati“. Mislio je na majstore medijale. Bio je to trenutak sedmog neba.

Povratak u atelje na Zvezdari bio je povratak u surovu realnost.

Sreća je da možeš da voliš i da imaš koga da voliš

Kratka rečenica: „To je mafija, sve će ti uzeti radove i dinara nećeš videti“, osobe kojoj je verovao, bila je dovoljna da tada kao mlad umetnik poveruje. Tek decenijama kasnije, gledajući fotografije u štampi shvatiće da je šta je sujeta.

Slično je osetio na početku svog umetničkog puta, u rodnom gradu.

-Isključen sam iz lokalnog udruženja zbog navodnog neplaćanja članarine. Čak i kad sam dokazao suprotno, vrata su ostala zatvorena. Paradoksalno, učinili su mi uslugu, okrenuo sam se Beogradu.

Mira Stupica i „Ako“
Dejanova prva samostalna izložba bila je u Muzeju „Semberija“ u Bijeljini, 1982, tada je izlagao zajedno sa bakom, ona svoju grnčariju, on slike.

Prvo samostalno pojavljivanje u Šapcu, 1984. godine bilo je prilično „in“, kako kaže, najviše zbog ljudi koji su bili na otvaranju. No, ni to nije garantovalo tada mladom slikaru sigurnu ulaznicu u svet umetnosti.

-Bio je tu Đorđe Kadijević, Mira Stupica. Kada sam tražio da se njihova imena stave na pozivnice, dobio sam odogovor da oni sigurno neće doći, jer ko sam ja.

Njihova imena nisu bila na pozivnicama, a Mira Stupica je došla na otvaranje.

-Bila je neverovatno da prva dama starog jugoslovenskog glumišta dođe bez premišljanja. Sama je izabrala pesmu koju će govoriti, Kiplingovo „Ako“. Pesma me je jako dirnula. I danas sam vezan za nju. Kad bi čovek bar dva procenta iz pesme primenio, bio bi svetac po današnjim merilima.

Pohvala i prekor sačekale su mladog Ulardžića narednog dana.

-Mira je već tada rekla: „Ja sam tvoja druga mama.“ Kasnije je to stvarno i postala. Dok je ona to govorila, u ustanovi kulture me je čekao hladan tuš. Otvara fioku stola i govori: „Zapamti. Možeš završiti ili u ovoj fioci, koja se retko otvara, ili nikad ne otvara.“

Kaže, ipak ne želi da bude nepravedan prema gradu i umetnosti, jer život je sačinjen od različtih momenata, a ono što ostaje je čista umetnost koja traje.

-Bilo je i lepih trenutaka. Prva izlaganja, prve radosti. Pričinjavalo mi je ogromno zadovoljstvo. Prve nagrade dobio sam u Šapcu, na Majskoj i Oktobarskoj izložbi.

Od slikara do umetnika
Nizale su se godine, priznanja, izložbe. Dobio je i status samostalnog umetnika već 1983. kao jedini slikar iz šabačkog kraja. Procedura zahtevna, ali je uspeo. Ili je bar tako mislio.

-Opština je bila dužna da mi uplaćuje socijalno i penziono osiguranje. A onda saznajem da mi ništa nikada nije uplaćeno. Trebalo je da imam dvadeset godina radnog staža, a nisam imao ni dvadeset sekundi. Niko nije odgovarao. Nikada nisam bio član neke stranke. Nikada nisam mogao da dozvolim da mi neko govori šta da mislim i kako da živim. Ali takav stav se ovde plaća.

Svet gleda drugim očima
Kaže da ga je dijagnoza promenila. Svet je počeo da posmatra drugačije.
-Shvatiš koliko je mnogo toga besmisleno. Gledao sam čoveka koji vene, a planira život, bori se. Svakog dana je neko umirao. Pred Novu godinu. Hladan hodnik, prigušena svetla, mala jelka. I jedna devojka dolazi svakog dana. Pita me: „Izvinite, da li vi idete kući za Novu godinu?“ Kažem: „Ne znam, čekam rezultate.“ A ona kaže: „Ja neću čekati Novu godinu bez njega.“ Takve stvari te potpuno promene.
Iskusio je spoznaju da kada izađeš iz bolnice, više nisi ista osoba.

-Posle bolesti promenili su se detalji, ritam, odnos prema slici. Jedino što sam svesno radio bili su oni crteži hemijskom olovkom, crvenom i plavom. Posle terapija nisam bio siguran da li ruka još ume da crta. Sestra mi je svakog dana donosila blok i hemijske olovke, pa sam polako proveravao sebe.

Buntovnik sa razlogom
U ovim godinama kaže da nema potrebu za konfliktima, i u šali dodaje da je dovoljno neprijatelja stekao tokom života.

-Kad sam bio mlađi, ulazio sam u direktne sukobe, lice u lice. Verovatno su tada bili u pravu kada su govorili da sam konfliktna ličnost. Danas nemam fitilj za gluposti, ali ne ulazim u sukob. Verovatno čoveka istroše okolnosti ili sazri.

I upravo u emotivnom sazrevanju, iskustvu vidi sebe. Kaže da kada stvara sve je emocija.
-Od prve minijature do danas sve je zasnovano na mrlji. Bacim mrlju i iz nje mi se pokaže slika. Mrlja često nudi više mogućnosti. Kada izabereš jednu, automatski potiskuješ drugu. Više ne možeš da je vratiš. To je možda jedina prava odluka. Sve ostalo su emocije. Bukvalno sve. Isto je kao sa ljudima, nismo isti u različitim stanjima. Drugačije pritisneš četku kad si besan, drugačije kad si miran.
Priznaje da bi neke prilike dugačije razmotrio.

-Bio sam u prilici dva puta da odem, Amerika 1985. i Keln 1989. Nijednu nisam prihvatio. Emocije su me zadržale. Devojka, majka, baka, tetka. Lepo sam zarađivao i lepo živeo. Imao sam svoj atelje, svoj mir. Mislio sam, što bih išao da se mučim – pojašnjava.

-Ovde tržište nikada nije bilo uređeno, niti će biti. Napolju, kakav god sistem bio, postoje pravila igre. Postoji poštovanje prema umetnosti. To sam osetio u Jerusalimu, u Švajcarskoj. To poštovanje tamo nisam doživeo ovde za pedeset godina. Ovde te često gledaju kao cirkuzanta ili klovna. Tamo te gledaju kao umetnika. I to zaboli. Zato mi je žao što nisam otišao. A opet, ovaj grad volim. Volim njegove ulice, zgrade, uspomene. Ali mentalitet se potpuno promenio. Ovo više nije grad koji sam nekad poznavao. Jednostavno, više ne prepoznajem taj svet. Vidim neka nova pravila i neki novi grad koji meni više nije blizak.

Mir pronalazi u malim stvarima.
-Sreća je da možeš da voliš i da imaš koga da voliš. Svakog dana da radiš, da se igraš. Jer baš u tome je sreća. U osećaju da se igraš i da si u kontaktu sa onim što voliš. Imam sina i svoje slike. Mogu da radim, da slikam. Šta ćeš više?

M. Živanović Blagojević

Info

Berza

Portret umetnika koji je odbio da prestane da se igra

Ljudi

Остале вести

Najnoviji broj