Između hitnog i nesporazuma - život

Služba hitne medicinske Zdravstvenog centra Šabac svakodnevno odgovara na veliki broj poziva. Građani zovu zbog životno ugrožavajućih stanja, ali i zbog situacije koje to nisu, ali ih oni doživljavaju kao hitne. Iza broja 194 stoji mali broj ekipa, koji pokriva veliku teritoriju i u svakom trenutku mora da odluči kome je pomoć najpotrebnija.

Ne koriste svi broj 194 na pravi način
-Služba hitne medicinske pomoći za većinu građana predstavlja sigurnost da će neko doći kada je najpotrebnije. Medutim, iza broja 194 nalazi se sistem koji svakog dana pokušava da u veoma kratkom proceni kome je pomoć potrebna odmah, kome se može pomoći savetom i kako sa ograničenim brojem ekipa odgovoriti na desetine različitih poziva. Na teritoriji koju pokriva služba hitne medicinske pomoći Šabac tokom jednog meseca bude više od 2.000 poziva. Samo deo tih poziva završi izlaskom ekipe na teren, ali i to predstavlja veliki broj intervencija za mali broj ljudi koji svakodnevno pokrivaju čitav grad i okolna sela. Dnevno rade dve ekipe za celu teritoriji, dok noću rade dve ekipe u Šapcu i jedna u Prnjavoru, koja pokriva i širi teren tog dela regiona, navodi dr Jasmin Osmanović, pomoćnik direktora Zdravstvenog centra zadužen za primarnu zdravstvenu zaštitu, dugogodišnji lekar u službi hitne pomoći.

Ističe da građani često ne vide koliko je sistem opterećen, niti koliko je važno da se služba koristi odgovorno. Ponekad postoji utisak da pitanja koja se postavljaju tokom poziva usporavaju dolazak ekipe i predstavljaju pokušaj da se pomoć odbije, a zapravo je potpuno suprotno.

-Kod nas ne postoji poseban dispečerski centar. Na telefon se javlja zdravstveni radnik koji je u tom trenutku slobodan između pregleda, rada u ambulant i intervencija na terenu. Zato je veoma važno da pozivalac dozvoli kolegi koji se javio da vodi razgovor

Cilj nije da se razgovor uspori, već da se kroz nekoliko kratkih i jasnih pitanja što pre razume šta se dešava i kakva pomoć je potrebna, navodi Osmanović.

Obajšnjava da je, kada neko pozove 194, najvažnije da ostane smiren i jasno kaže: gde se nalazi, šta se dogodilo, koliko osoba je ugroženo, da li je pacijent svestan i diše, koliko godina ima, kao i ime, prezime i kontakt telefon osobe koja poziva.

-Mnogi se iznenade kada ih pitamo za godine ili dodatne podatke. Međutim, životna dob često usmerava naše razmišljanje i pripremu ekipe, jer nije ista klinička slika kod deteta, mlade osobe ili starijeg pacijenta. Nije isto kada ekipa izlazi kod deteta sa gušenjem, odrasle osobe sa bolom u grudima ili starijeg pacijenta koji je iznenada pao.

Ti podaci nisu važni samo zbog određivanja prioriteta, već i zato da bismo se pripremili za ono što nas čeka. Od prvih informacija zavisi organizacija ekipe, priprema opreme i brzina reagovanja. Podjednako su važni i podaci o osobi koja zove. Pozivalac nekada nije samo neko ko traži pomoć, već i potencijalni svedok događaja koji kasnije može imati i pravni ili sudski epilog. Zato su ime, prezime i kontakt telefon važan deo komunikacije sa službom, ističe dr Osmanović.

Da bi pomoć stigla brzo mora se dati tačna adresa. Koliko god to delovalo neobično, ekipe se i danas susreću sa kućama bez broja i nejasno obeleženim adresama.

-U noćnim uslovima, po kiši ili u udaljenim selima, potraga za pravom kućom može odneti dragocene minute. Nekada se adresa objašnjava kroz opise poput “Treća kuća posle krivine”, “kod velikog drveta” ili “preko puta stare prodavnice”. Zato broj na kući nije formalnost, već nekada pitanje brzine dolaska pomoći, kaže dr Osmanović.

Obajšnjava da je, kada neko pozove 194, najvažnije da ostane smiren i jasno kaže: gde se nalazi, šta se dogodilo, koliko osoba je ugroženo, da li je pacijent svestan i diše, koliko godina ima, kao i ime, prezime i kontakt telefon osobe koja poziva

Foto: Služba hitne medicinske pomoći

Građani često misle da su ispunili svoju obavezu ako samo prođu pored čoveka koji leži i pozovu 194. Međutim, sagovornik ističe da nije svaki čovek koji leži životno ugrožen niti želi pomoć. Takođe, građani neretko misle da mogu da „poruče“ prevoz sanitetom.

-Neretko su u pitanju alkoholisane osobe ili ljudi koji odbijaju pregled i budu neprijatni kada ih neko uznemirava. Zato je važno prići, proveriti treba li pomoć i pratiti uputstva osobe koja se javila na 194. Jedno jednostavno pitanje: „Da li ste dobro?” nekada može dati mnogo više informacija nego poziv bez ijednog podatka.

Poseban problem predstavlja pogrešna predstava da je vozilo hitne pomoći prevoz koji se koristi po potrebi građana. Neretko razgovor počne rečenicom: „Pošaljite jedno vozilo.” Tada je potrebno objasniti da hitna pomoć nije taksi služba, već deo sistema koji u tom trenutku možda pokušava da stigne do reanimacije, saobraćajne nesreće ili pacijenta sa moždanim udarom. Građani često ne vide širu sliku sistema. Dok jedna ekipa odlazi zbog problema koji traje danima, druga možda pokušava da stigne do nekoga kome minuti odlučuju o životu. Veliki broj poziva zapravo nisu hitna stanja. Mnogi problemi jesu neprijatni i nekada zahtevaju pregled, ali nisu stanja koja životno ugrožavaju pacijenta u tom trenutku, kaže dr Osmanović.

Foto: Služba hitne medicinske pomoći

Glasovi sa terena
Vremenom zdravstveni radnici hitne pomoći nauče da iza svakog poziva stoji drugačija priča. Neki pozivi ostanu teški i dugo se pamte, neki izmame osmeh, a neki najbolje pokažu sa kakvim se problemima služba svakodnevno suočava. Svakodnevica nekada zaista izgleda neverovatno.

-Ljudi zovu da pitaju koja apoteka radi, traže savet za psa ili mačku, zovu jer ne mogu da spavaju ili pitaju da li će padati kiša jer ih „boli rana”. Bilo je prijava „gušenja“, a po dolasku ekipe ispostavi se da je u pitanju zapušen nos. Nekada pozivalac dramatično prijavi da neko umire”, a pacijent zatim ustane i ode da otvori kapiju kada ekipa stigne.

Takve situacije nekada izazovu osmeh, ali iza njih ostaje ozbiljna poruka - dok se jedna ekipa bavi pozivom koji nije hitan, druga možda pokušava da stigne do nekoga kome su minuti presudni, naglašava dr Osmanović.

Građani ponekad vide samo kašnjenje ekipe, ali ne vide da je ista ta ekipa možda neposredno pre toga bila na reanimaciji, teškoj saobraćajnoj nesreći ili kod pacijenta životno ugroženog srčanim ili moždanim udarom

Sanitetski transport i fizičke granice rada
Poseban problem predstavlja i nerazumevanje razlike između hitne pomoći i sanitetskog transporta. Dešava se da ekipa dobije poziv za „nepokretnog pacijenta koji ne može na noge”, a po dolasku ih pacijent dočeka na vratima sa spakovanim stvarima za bolnicu i zahtevom:,,Samo nam dajte uput” ili „Samo nas prebacite do bolnice.” Nekada porodica jednostavno ne zna kome treba da se obrati, nekada se sanitetski prevoz ne organizuje na vreme, a nekada ljudi hitnu pomoć doživljavaju kao alternativu za sve vrste transporta. Međutim, hitna pomoć nije transportna služba niti služba za nošenje pacijenata. Posebno teške situacije nastaju kada se radi o teško pokretnim ili gojaznim pacijentima koji žive na višim spratovima bez lifta ili u udaljenim mestima. Ekipu najčešće čine lekar, medicinska sestra ili tehničar i vozač, a zadatak fizičkog transporta često prevazilazi mogućnosti samog tima. Zato je tada potrebna pomoć porodice, komšija, prijatelja, a ponekad i drugih službi poput vatrogasaca ili policije.

Ozbiljni i manje ozbiljni pozivi
Pozivi koje dobijaju ponekad ih zaista podsete da je život nepredvidiv. Neki pacijenti zovu da bi se namerno našalili, dok drugi veruju da imaju ozbiljan zdravstveni problem.

-Dešava se da neko peva na telefon, a i dalje je, izgleda, aktuelna pesma „Ranila me jedna žena”. Bilo je poziva sa zahtevom za „hitnih sto evra”, prijava zbog temperature „,37 sa 2”, problema koji traju nedeljama ili zahteva da ekipa dođe jer pacijent,,ne može da čeka red”. Ostao je zapamćen i poziv u kojem je prijavljeno da je pacijent bez svesti. Na pitanje ko je bez svesti, usledio je odgovor: „Pa ja“, priseća se dr Osmanović.

Takve situacije nekada izmame osmeh, ali istovremeno podsećaju koliko je važno da broj 194 ostane ozbiljna linija komunikacije. Nažalost, postoje i mnogo ozbiljniji problemi.

-Građani često nisu svesni koliko jedan lažan poziv može imati ozbiljne posledice. Ekipa je jednom prilikom upućena u udaljeno selo zbog prijave da starija žena umire. Nakon gotovo sat vremena traganja po terenu ispostavilo se da je poziv bio lažan i da se dete igralo telefonom”. Sat vremena nije malo. Dok jedna ekipa bez potrebe obilazi teren, negde neko možda zaista čeka pomoć koja ne može da sačeka. Zato se svi pozivi prema hitnoj pomoći snimaju - kako zbog zaštite pacijenata, tako i zbog zaštite zdravstvenih radnika i same službe, kaže dr Osmanović.

Agresija, pritisak i stvarnost terena
Poseban problem predstavlja i agresija prema zdravstvenim radnicima. Ljudi hitnu pomoć zovu u trenucima straha, panike i nemoći, pa su emocije često pojačane. Većina građana ima razumevanja i saradnju, ali postoje i situacije u kojima zdravstveni radnici trpe uvrede, pretnje i nepoštovanje.
-Građani ponekad vide samo kašnjenje ekipe, ali ne vide da je ista ta ekipa možda neposredno pre toga bila na reanimaciji, teškoj saobraćajnoj nesreći ili kod pacijenta životno ugroženog srčanim ili moždanim udarom. Jedan poziv može potpuno promeniti tok dana ili noći. Ljudi najčešće vide sirenu i nekoliko minuta na licu mesta. Ono što ne vide jeste sve ono što se dešava između dva poziva.

Foto: Služba hitne medicinske pomoći

Ponekad među zdravstvenim radnicima postoji osećaj da se u javnosti stvara slika kako su oni neka bezlična administracija koja ljudima nešto uskraćuje ili ih namerno usporava, a istina je da su i lekari, medicinske sestre, tehničari i vozači deo istog ovog društva, sa istim brigama, porodicama i problemima kao i svi drugi ljudi. Naravno, svaki sistem ima pojedinačne propuste i svaki problem treba rešavati konkretno, imenom i prezimenom, ali je važno da se zbog pojedinačnih loših iskustava ne izgubi poverenje u ljude koji svakodnevno pokušavaju da pomognu u najtežim situacijama, kaže dr Osmanović.

Ljudi iza sirene
Ponekad posao uđe i u privatni život zaposlenih više nego što misle. Kažu da se dešavalo i da se kod kuće jave na telefon sa: „Hitna pomoć, izvolite.”

-Posle mnogo smena čovek nekad ni ne primeti koliko mu posao uđe u svakodnevicu. Vozači su takođe neizostavan deo tima. Oni nisu samo ljudi za volanom, već članovi ekipe koji pomažu na terenu, u pristupu pacijentu i u često teškim uslovima rada. Bez njihove sigurnosti i iskustva, veliki deo intervencija ne bi bio moguć. Velika zahvalnost za sve vozače koji sa nama dele i put i teren i svaku intervenciju, posebno za našeg Mikicu (Slobodana Lazića), i sve one koji ostaju „iza sirene”, a bez kojih nijedna ekipa ne bi bila kompletna.

Većina ljudi u hitnoj pomoći ovaj posao radi jer želi da pomogne drugima. Upravo zato najviše boli kada se rad omalovažava ili kada se služba koristi neodgovorno.

-Hitna pomoć postoji za stanja koja ne mogu da čekaju. Kada građani pravilno koriste sistem, ne pomažu samo sebi, već i svakom budućem pacijentu kome će možda baš tih nekoliko minuta jednog dana značiti život. Hitna pomoć nije samo sistem intervencija, to su ljudi koji u nekoliko sekundi donose odluke koje nekada znače razliku između života i smrti, podsećaju zaposleni službe hitne medicinske pomoći.