Foto: Privatna arhiva
50 GODINA MATURE PRVE GENERACIJE PEDAGOŠKE AKADEMIJE
Deseti susreti generacije
Prošlog petka prva generacija učenika Pedagoške akademije u Šapcu, koja je počela sa radom 1972. godine, obeležila je 50 godina mature. Pri okupljanju pred zgradom u kojoj su pohađali nastavu, poneko je drugarice i drugome pozdravio stihovima Novih fosila: “Kako je dobro videti te opet, staviti ruke na tvoja ramena”. U atmosferu, gde je bila prozivka, društvo je dobilo dva pitanja: “Šta slavim, 50 godina, 5 decenija ili pola veka?” i “Da li je ovo proslava mature?”
Svima je prvo pitanje bilo jasno, jer te reči imaju isto značenje, ali za drugo uglavnom nisu dali pravi odgovor. Gotovo svi su mislili da je proslava mature, ali to nije godišnjica proslave mature zbog prohujalih godina, već obeležavanje godišnjice mature.
Setili su se uspomena iz školskih klupa, profesora, priča i dogodovština. U odeljenju 4-2 su bila i 4 druga, a Ljilja i Mica su im u stara vremena podelile fotografije sa komentarom “Četiri pelcera iz 4-2”. Sada je jedan od njih pokazao tu fotografiju sa porukom drugarica i spiskom učenika koji su maturirali 1976. godine, koji je objavljen u “Letopisu” štampanom 1994. godine. Jedan od drugova se zove Milenko, a u “Letopisu” piše Milenka, a dva drugara su umrla, pa to znači da više nisu ostala dva pelcera, nego jedan. Smeh je privukla i priča, kada je drug na utakmici “Metaloplastike” na otvorenom igralištu Sokolskog doma, želeo da preskoči ogradu da ne bi platio kartu, ali je pocepao pantalone i majicu, pa je to bila nekoliko puta veća šteta od cene karte, jer se tada nisu nosili modeli pocepane i krpljene garderobe.
Anegdota, koje se još uvek svi sećaju i prepričavaju, nastala je 1991. godine, kada u gradovima polovina kuća i stanova nije imala fiksne telefone, a mobilni nisu postojali. Rade je išao kod drugarica i drugova, koji nisu imali telefone, da ih pozove na godišnjicu mature. Došao je premoren od vrućine u junu, pred kuću drugarice Goce i zvonio na zvono. Izašao je njen muž i pitao: “A, ko ste vi?” Rade je rekao: “Ja sam muž vaše žene”. Čovek ga je mrko pogledao i uzviknuo: “A, šta sam joj ja!”
Shvativši svoju grešku Rade je odgovorio: “Joj, izvini! Ja sam školski drug Gocin i zovem na proslavu mature”. Onda je obadvojici bili lakše.
Većina društva je ostala u prijateljskim, a poneko i kumovskim odnosima, jer su ih spajale učionice, igrališta, ekskurzije, žurke i zabava, što se i danas pamti i prenosi pričama o lepim vremenima.
Posle fotografisanja, prozivki u amfiteatru i šetnji po školi, druženje je nastavljeno peti put u restoranu “Car” od deset susreta generacije. Uživali su uz muziku iz starih vremena, a ostaće zapamćeno da se više igralo i pevalo nego na prethodnim okupljanjima. Da li nije žal za mladošću?
Svima je prvo pitanje bilo jasno, jer te reči imaju isto značenje, ali za drugo uglavnom nisu dali pravi odgovor. Gotovo svi su mislili da je proslava mature, ali to nije godišnjica proslave mature zbog prohujalih godina, već obeležavanje godišnjice mature.
Setili su se uspomena iz školskih klupa, profesora, priča i dogodovština. U odeljenju 4-2 su bila i 4 druga, a Ljilja i Mica su im u stara vremena podelile fotografije sa komentarom “Četiri pelcera iz 4-2”. Sada je jedan od njih pokazao tu fotografiju sa porukom drugarica i spiskom učenika koji su maturirali 1976. godine, koji je objavljen u “Letopisu” štampanom 1994. godine. Jedan od drugova se zove Milenko, a u “Letopisu” piše Milenka, a dva drugara su umrla, pa to znači da više nisu ostala dva pelcera, nego jedan. Smeh je privukla i priča, kada je drug na utakmici “Metaloplastike” na otvorenom igralištu Sokolskog doma, želeo da preskoči ogradu da ne bi platio kartu, ali je pocepao pantalone i majicu, pa je to bila nekoliko puta veća šteta od cene karte, jer se tada nisu nosili modeli pocepane i krpljene garderobe.
Većina društva je ostala u prijateljskim, a poneko i kumovskim odnosima
Anegdota, koje se još uvek svi sećaju i prepričavaju, nastala je 1991. godine, kada u gradovima polovina kuća i stanova nije imala fiksne telefone, a mobilni nisu postojali. Rade je išao kod drugarica i drugova, koji nisu imali telefone, da ih pozove na godišnjicu mature. Došao je premoren od vrućine u junu, pred kuću drugarice Goce i zvonio na zvono. Izašao je njen muž i pitao: “A, ko ste vi?” Rade je rekao: “Ja sam muž vaše žene”. Čovek ga je mrko pogledao i uzviknuo: “A, šta sam joj ja!”
Shvativši svoju grešku Rade je odgovorio: “Joj, izvini! Ja sam školski drug Gocin i zovem na proslavu mature”. Onda je obadvojici bili lakše.
Većina društva je ostala u prijateljskim, a poneko i kumovskim odnosima, jer su ih spajale učionice, igrališta, ekskurzije, žurke i zabava, što se i danas pamti i prenosi pričama o lepim vremenima.
Posle fotografisanja, prozivki u amfiteatru i šetnji po školi, druženje je nastavljeno peti put u restoranu “Car” od deset susreta generacije. Uživali su uz muziku iz starih vremena, a ostaće zapamćeno da se više igralo i pevalo nego na prethodnim okupljanjima. Da li nije žal za mladošću?
Najnoviji broj
9. jul 2026.
