Берза

  • aero 1.710 ▲ 0,47%
  • dinnpb 3.480 ⚫ 0,00%
  • kmbn 2.140 ▼ -2,64%
  • niis 688 ⚫ 0,00%
  • rmks 2.600 ▲ 30,00%
  • tigr 41 ⚫ 0,00%
(25. октобар 2012.)
ШАБАЦ МОЈЕ МЛАДОСТИ

МОЈА ПОРОДИЦА

Једног августовског дана 1930. године догодило се да су се сви чланови породице затекли у Шапцу код своје новосаграђене куће у улици Стојана Новаковића.
Отац предложи:
„Пошто смо данас сви на окупу, што се ретко догађа, предлажем да се сви заједно сликамо и сачувамо успомену на овај значајан и редак дан.
- Ђорђе, иди код фотографа Живојиновића и позови га да дође па да нас слика - рече отац Ђорђу.
Испред стана била је повећа тераса. Отац нас је поређао као што се види на овој слици. Дошао је и фотограф, поставио ногаре за фото апарат, и таман да каже гледајте у мене, отац га заустави. Устаде, оде у собу и донесе портрет супруге Јелке а наше мајке, која је умрла пре четири године. Портрет је урадио по наруџбини оца академски сликар Стеван Чалић.
- Нека и она буде са нама и обеси слику на зид иза нас - рече отац и позва фотографа да сада може ставити плочу и направити породичну слику.
Зашто сам на крају овог фељтона Шабац моје младости уврстио и породицу Бујишић? Има више разлога. Још 1905. године отац Урош постао је свештеник у Подрињу - у манастиру Каони. Ту су ми се родила два брата, Владимир и Душан, и сестра Славка која је живела само две године. Споменик постоји и данас на старом Каонском гробљу.
После пет година Криваја, са Румском, Букором и Метлићем постала је његова парохија. И данас постоји црквена кућа у којој смо се родили брат Ђорђе, сестра Јованка и ја као најмлађи члан ове бројне породице.
Своје прве школске дане сви смо почели и завршили у шабачким основним школама. Затим смо школовање наставили у Шабачкој гимназији. А после је почео разлаз. Неко на студије у Београд, брат Веља на прву учитељску дужност у село Дубницу на Косову, а имао је само 17 година јер је онда учитељска школа трајала три године. Затим је 1923. године премештен у Кривају. Сестра Јованка је завршила четири разреда гимназије и даље школовање морала је прекинути да би водила домаћинство и помогла очевој старијој сестри Зорки која је као удовица дошла у нашу породицу и била нам као друга мајка.
И отац је 1926. године, тј. после смрти супруге, напустио кривајску парохију и постао вероучитељ, прво у Ратарској школи а затим у Гимназији.
Шабац смо напустили 1932. године, када је отац постављен у парохији при Вазнесенској цркви на углу Кнеза Милоша и Адмирала Гепрата где је остао све до пензионисања.
Премештај оца у Београд уследила је и сеоба целе породице. Шабац смо напустили али нас није напустио заборав на дане које смо у њему проводили. У Шабачкој гимназији завршио сам прво полугође петог разреда и са добијеном исписницом и оценама који су до тада биле заведене у дневник, уписао сам се у Другу Мушку гимназију у Београду. Зграда је порушена 6. априла 1941. године а после ослобођења на том месту никао је солитер „Политике“. Интересантно је истаћи да је иста судбина задесила и зграду на Славији у којој сам пет година учио Учитељску школу.
У оно време сматрало се да је Друга Београдска гимназија била најстрожија. Скоро сви професори били су и писци уџбеника. Алгебру је предавао по свом уџбенику Властимир Стајић, Српски Вељковић , Немачки Раде Меденица, Географију Павле Соколовић (са Шабачким професором Митом Ђорђевићем написао Општу географију), Милорад Петровић, песник предавао Веронауку итд. Најстрожији је био професор француског језика Радоје Л. Кнежевић. У исто време обучавао је младог престолонаследника Петра Карађорђевића. Из земље је отишао са избегличком владом и постављен за министра двора. Колико је био строг, говори и овај пример. На крају школске године, од 25 ученика петог разреда, на поправни у августу оборио је 13 ученика. А на поправном испиту, седам је положило а шест понављало разред. Међу ових седам били смо ја и брат од тетке Драгомир Бајић који је после завршене велике матуре, завршио војну академију и добио чин пуковника.
Питате се зашто је био тако висок критеријум знања и оцењивања. Па школа се налазила у центру Београда (Македонска улица) и ученици су највећим делом били из богатих, школованих родитеља. Са мном у разреду били су Јурица Рибар, брат Лоле Рибара а син Ивана Рибара, адвоката и председника Уставотворне скупштине 1918. године. Па Алекса Челебановић, брат чувеног сликара Марка Челебановића, Стипе Сршкић чији је отац у то време био председник Југословенске владе, Јаша Алмуни, Јеврејин, после ослобођења директор Тањуга, Бора Јелић, по завршетку студија генерални секретар код Тита. И сви су они из породице понели знање неког страног језика. Зато је и за све ученике критеријум оцењивања био на вишем нивоу.

Најновији број

15. новембар 2018.

Најновији број
Verified by Visa MasterCard SecureCode
American Express MaestroCard MasterCard Visa
Banka Intesa