Sećanje na rad u GDP „Izgradnja“ – nastavak iz prethodnog broja Glasa Podrinja
Uspešno gradilište čini dobar tim
„Nisam u „Izgradnji“ provela puno vremena, ali ipak dovoljno da ga smatram vrednim delom svog profesionalnog razvoja“, kaže Dragica Lovčević, građevinski inženjer u penziji
Kada danas govori o svojim prvim godinama u građevinarstvu, Dragica Lovčević iz Šapca ne krije emocije. Početak karijere bio je ispunjen izazovima, neizvesnošću i velikom odgovornošću, ali upravo taj period smatra važnim delom svog profesionalnog puta.
- Vrlo rado se sećam svih tih dana provedenih u „Izgradnji“ i jako sam ponosna na taj period. Tu se čovek nekako prekali, dobije sigurnost i nauči da veruje sebi. Naravno, bilo je trenutaka kada ste nesigurni, kada ne znate kako ćete rešiti problem koji se pojavi na gradilištu. Nisu uvek projekti bili potpuno jasni, niti su bili usaglašeni. Tada morate da tražite najbolje moguće rešenje i da preuzmete odgovornost za odluke koje donosite – priseća se Dragica.
Dragica Lovčević, Foto: "Glas Podrinja"
Problemi i rešenja Posle završene Građevinske škole u Šapcu i Građevinskog fakulteta u Sarajevu, vrlo brzo je dobila posao u tadašnjem građevinskom preduzeću „Izgradnja“. Kao jedini kandidat odgovarajućeg usmerenja na konkursu, odmah je stupila na dužnost i započela karijeru koja će ostaviti trag na brojnim objektima u gradu. Prve radne dane provela je radeći na dokumentaciji za izgradnju „Šećerane“, da bi ubrzo bila prebačena na gradilište zgrade „Glasa Podrinja“ u Benskoj Bari. Upravo tamo susrela se sa jednim od najvećih profesionalnih izazova na samom početku karijere.
- Imali smo ozbiljan problem jer projekti građevinskog, mašinskog i elektro dela nisu bili usaglašeni. Kada je došlo vreme za izvođenje instalacija, videli smo da mnoge stvari jednostavno ne mogu da se urade kako je nacrtano. Otišli smo čak i u Banja Luku kod projektanata da pokušamo da pronađemo rešenje, ali tamo smo zatekli firmu koja se gasila. Nismo uspeli da pronađemo ni projektante ni originalnu dokumentaciju. Morali smo da se snalazimo na licu mesta, uz pomoć stručnjaka koje smo imali ovde. Danas kada se setim, ne znam ni sama kako smo uspeli sve da završimo – kaže ona.
Foto: Arhiv
Tim je osnova Posebno ističe da uspeh u građevinarstvu nikada nije rezultat rada pojedinca. Prema njenim rečima, dobar tim, međusobno poverenje i korektan odnos prema radnicima predstavljaju osnov svakog uspešnog gradilišta.
- Morate da imate dobar tim. Ako nemate dobre tehničare na objektu, dobre poslovođe, brigadire i radnike, ne možete ništa da uradite. Nije poenta da neko komanduje, već da svi rade zajedno. Veoma je važan korektan odnos prema ljudima. Radnici vrlo brzo procene kakav ste čovek. Ako ih poštujete, poštovaće i oni vas. Bez međusobnog poverenja nema ni uspešne gradnje – ističe Dragica.
Kao jedna od retkih žena na gradilištima tog vremena, često je morala dodatno da dokazuje svoje znanje i autoritet. Ipak, zahvaljujući stručnosti i upornosti, brzo je stekla poštovanje kolega i saradnika.
- Tada baš nisu blagonaklono gledali na žene u građevinarstvu. Morali ste stalno da budete na oprezu i da vodite računa o svakom koraku. Nije bilo dovoljno samo da znate posao, već ste morali da dokažete da zaslužujete mesto koje imate. Srećom, nikada nisam imala ozbiljnijih problema, ali bilo je potrebno mnogo rada da steknete poverenje i autoritet – kaže ona.
Dragica sa osmehom pominje i činjenicu da je rođena bez čula mirisa. - Nikada nisam osetila ni da nešto miriše niti da smrdi. Kolege na gradilištu su to jednom iskoristile pa su krišom skuvale ogroman lonac pasulja. Cela okolina je znala šta rade jer je mirisalo na kuvanje, samo ja nisam imala pojma. Posle su me pozvali na ručak i priznali da su računali na to da ih neću otkriti dok se pasulj ne skuva – kroz smeh priča Dragica.
Veliki građevinci i ljudi Posebno mesto u njenim sećanjima zauzima Milka Mrđa, udato Drezgić, jedna od najpoznatijih građevinskih inženjerki u Šapcu tog vremena.
- Imala sam veliku sreću da učim od Milke Mrđe. Bila je legenda među građevincima i od nje se zaista moglo mnogo naučiti. Znala je svaki detalj posla i bila žena koja je gradila velike objekte u vreme kada to nije bilo uobičajeno. Ljudi je se i danas sećaju sa velikim poštovanjem – priča Dragica.
Posle šest i po godina provedenih u „Izgradnji“, prešla je u građevinsku inspekciju, a potom u institucije zadužene za upravljanje građevinskim zemljištem i realizaciju infrastrukturnih projekata.
- To mi je možda i najžalije u celoj karijeri. Kada izađete iz operative i pređete u kancelariju, ostaju vam samo papiri. A od svih tih papira, koliko god ih bilo, teško da nešto ima trajnu vrednost. Nasuprot tome, kada prođete pored zgrade koju ste gradili, bilo kog objekta u čijoj ste izgradnji učestvovali, osećate ponos. To je nešto što ostaje iza vas - kaže ona.
Foto: Arhiv
Snalazili smo se Rad na velikim gradilištima sedamdesetih i osamdesetih godina bio je daleko složeniji nego što se danas može zamisliti. Često je nedostajalo materijala, radne snage ili mehanizacije. Radno okruženje u građevinarstvu nije bilo lako. Organizacioni problemi i nepredviđene situacije zahtevali su snalažljivost i upornost.
- Nekad sam molila za beton, nekad za radnike, nekad za materijal. Bilo je dana kada je najveći uspeh bio obezbediti da se posao uopšte nastavi. Izgradnja je imala mnogo gradilišta, a radnika nije bilo dovoljno za sve. Morali smo da budemo uporni i iznalazimo rešenja. Radila sam i u poodmakloj trudnoći. Penjala sam se na skele, obilazila armature i odobravala betoniranje. Nije bilo stepenica, već se penjalo uz oplatu i skelu. Danas to zvuči neverovatno, ali tada je to bilo sasvim normalno – priseća se.
Posebno mesto u njenim uspomenama zauzimaju ljudi sa kojima je radila. Među njima izdvaja šefa gradilišta Zeku Kostića, čoveka čiji su autoritet i profesionalnost bili poznati među kolegama.
- Pored brojnih lepih trenutaka, bilo je i teških iskustava, pa čak i tragedija. Ipak, rado se sećam tih dana. To je vreme koje čoveka očvrsne, nauči odgovornosti - kaže ona.
Foto: Arhiv
Brojna interesovanja Ni odlazak u penziju nije značio usporavanje. Naprotiv, Dragica danas vodi izuzetno aktivan život ispunjen brojnim hobijima i aktivnostima.
- Ne znam gde ću pre i šta bih pre. Toliko toga me interesuje. Bavim se izradom delova narodnih nošnji, zajedno sa sestrom radim razne rukotvorine i dekupaž. Uvek se radujemo novim manifestacijama na kojima možemo da predstavimo ono što smo napravile. Pred Uskrs ukrašavam jaja voskom, ne znam ni sama koliko ih našaram. Toliko volim taj posao da potpuno zaboravim na umor. Bole ruke, bole ramena, ali ne odustajem. Kada krenem da šaram jaja, izgubim pojam o vremenu - priča sa osmehom.
Posebna strast joj je gljivarenje. Bez obzira na zahtevne terene i fizičke napore, nekad pređe kilometre dnevno kroz šume i planinske predele u potrazi za pečurkama.
- Gljivarenje je moja velika ljubav. Nema tog brda ili strmine koja će me zaustaviti. Znala sam da pređem i po dvadeset kilometara dnevno, ali ne po ravnici, već po šumama, jarugama i teškim terenima. Kada pronađete pečurke posle višesatnog hodanja, zaboravite na svaki umor. To je poseban osećaj koji teško može da se opiše. Volim da berem kantarion, majčinu dušicu i druge biljke daleko od puteva i zagađenja. Od njih pravim ulja koja koristim godinama. Kantarionovo ulje, na primer, uvek imam u kući. Meni nikad nije dosadno, volim da čitam, putujem, učestvujem u kvizovima, da se družim sa ljudima – kaže ona.
Za Dragicu Lovčević penzionerski dani postali su prilika za nova iskustva, nova poznanstva i hobije kojima se danas posvećuje sa istom energijom sa kojom je nekada vodila velika gradilišta.
Dragica Lovčević, Foto: "Glas Podrinja"
Foto: Arhiv
Foto: Arhiv
Foto: Arhiv
