Karikatura bez ideje ne vredi, ma koliko dobro bila nacrtana

Milenko Lukić, šabački karikaturista, ovogodišnji je laureat Zlatnog Pjera, najuglednijeg priznanja za karikaturu u Srbiji i jednog od najznačajnijih u regionu. Ovom nagradom Lukić zaokružuje više od četiri decenije rada koje je posvetio crtežu, humoru i britkom društvenom komentaru. Za Glas Podrinja govori o svom odrastanju, prvim objavljenim radovima i nastanku karikature koja mu je donela najznačajnije priznanje u dosadašnjoj karijeri.

Kada je počelo Vaše interesovanje za crtanje i karikaturu?
-Počelo je još u detinjstvu. Nas je bilo četvorica braće i odrastali smo u sasvim drugačijem Šapcu nego što je danas. Nije bilo mobilnih telefona, nije bilo mnogo sadržaja kao danas, pa smo sami nalazili zanimaciju. Jedna od njih bilo je crtanje. Majka je bila domaćica i brinula o nama, a otac je radio u „Zorki“. U kući su se čitale novine i knjige. Otac je često kupovao „Borbu“, a preko novina sam prvi put ozbiljnije upoznao svet karikature.

Foto: "Glas Podrinja"

Koliko je Šabac iz perioda Vašeg detinjstva uticao na umetnost?
-Odrastao sam u drugačijem gradu. Tamo gde su danas prodavnice i nove zgrade bile su livade, sokaci i zanatske radnje. Sećam se Pop Lukine ulice, prvih pekara, opreme za konja koja je bila okačena ispred radnje, ljudi koji su peške prolazili gradom. Kada se bavite crtanjem, sve to ostaje negde u vama. Naučite da posmatrate ljude, njihove navike, izraze lica i priče koje nose sa sobom.

Ko su bili autori koje ste tada pratili?
Pratio sam radove velikih karikaturista, a kasnije upoznao dela Petričića, Koraksa, Borkovića i drugih autora koji su obeležili naše novinarstvo i karikaturu. Posebno mesto imao je Jugoslav Vlahović, jedan od najcenjenijih karikaturista sa ovih prostora. Kada vidite kako takvi majstori razmišljaju i crtaju, poželite da i sami pokušate.

Kada ste prvi put objavili rad?
-Prvu karikaturu objavio sam u „Ježu“ 1982. godine. Tu karikaturu i danas čuvam. To je bio važan trenutak za mene, jer sam tada prvi put dobio potvrdu da ono što radim ima vrednost i van mog crtačkog stola.

Foto: "Glas Podrinja"

Koliko su škola i nastavnici uticali na Vaš razvoj?
-Mnogo. Imao sam sreću da naiđem na nastavnika Marinkovića koji nam je usadio ljubav prema crtanju. To je najvažnije, da dete zavoli ono što radi. Kasnije me je uključio u likovnu sekciju škole i podsticao da nastavim da crtam. Sećam se i svoje prve izložbe u muzeju. Imao sam svega šest ili sedam godina i moj rad bio je izložen među radovima druge dece. Takve stvari ostanu zauvek u sećanju.

Kada ste počeli da stvarate, šta Vas je više privlačilo, strip ili karikatura?
-Voleo sam i jedno i drugo, ali sam se vremenom više pronašao u karikaturi. Strip je nekada imao mnogo veću publiku nego danas. Čini mi se da polako gubi nekadašnji značaj, iako ga neke države, poput Francuske, i dalje ozbiljno podržavaju. Karikatura mi je bliža zato što u nekoliko poteza i kroz jednu ideju možete da kažete mnogo.

Šta je, po Vama, suština dobre karikature?
-Karikatura treba da bocka. Treba da ukaže na pojave u društvu, u politici, u svetu oko nas. Ne da nekoga vređa, nego da natera čoveka da zastane i razmisli. Mislim da karikaturista ne treba da navija ni za jednu stranu. Njegov posao nije da presuđuje, već da pokaže problem, pojavu ili apsurd. Na posmatraču je da sam zaključi šta je autor hteo da kaže. Zato je ideja najvažnija. Crtež može da bude odličan, ali bez ideje nema prave karikature. Dobra karikatura mora da ostane u glavi i posle prvog pogleda.

Foto: "Glas Podrinja"

Vaš Zlatni Pjer predstavlja goluba mira u kandžama gavrana. Kako je nastao rad?
-Kada radim karikature, mnogo razmišljam o ideji. Uvek uz sebe imam mali blok u koji zapisujem i skiciram ono što mi padne na pamet. Polazna tačka bio je golub mira. Međutim, znao sam da mora da postoji još nešto što će toj slici dati novo značenje. Pratio sam događaje u svetu, rat u Ukrajini i reakcije velikih sila. Iz tih razmišljanja nastala je karikatura koja je kasnije nagrađena.

Da li ste, kada ste počinjali, mogli da zamislite da ćete jednog dana osvojiti Pjera?
-Iskreno, nisam. Kada počinjete, ne razmišljate o nagradama. Crtate zato što volite da crtate.
Kasnije shvatite koliko određena priznanja znače. Pjer je oduvek bio posebno ime među karikaturistima. Još u vreme Jugoslavije važio je za najugledniji konkurs. Generacije autora maštale su da jednog dana osvoje tu nagradu. Ovaj Zlatni Pjer za mene je gotovo kao nagrada za životno delo. U njemu su sadržane sve godine crtanja, svi konkursi, objavljeni radovi i sve one ideje koje su nastajale.

Foto: "Glas Podrinja"

Kakav je danas položaj karikaturista?
-Nije lak. Malo je ljudi koji mogu profesionalno da žive od karikature. Nekada su velike novine imale svoje stalne karikaturiste, danas je to mnogo ređe. Ipak, bez obzira na sve, važno je da postoje ljudi koji će nastaviti da crtaju i da kroz karikaturu komentarišu vreme u kojem živimo.

Kako gledate na nagrade i priznanja u svom gradu?
-Čivijada je za mene oduvek imala posebnu težinu. Godinama sam učestvovao na konkursima, osvajao različite nagrade i često govorio kroz šalu: „Daj jednom da dobijem prvu nagradu u svom gradu.“ Sećam se i situacija kada prva nagrada nije ni dodeljena, pa sam ostajao korak od nje. Nisam se zbog toga ljutio, ali mi je bilo važno da jednog dana osvojim prvo mesto baš pred svojom publikom. Zato su mi priznanja sa Čivijade posebno draga. Kada vas prepoznaju ljudi iz grada u kojem ste odrasli i stvarali, to ima posebnu vrednost.

Posle svih nagrada i priznanja, šta Vas i dalje inspiriše?
-Isto ono što me je privuklo kada sam bio dečak. Ljubav prema crtanju i potraga za dobrom idejom. Kada se pojavi dobra ideja, i danas imam istu želju da je prenesem na papir kao i pre nekoliko decenija.