Sve je životna lekcija

Boks nesuđeni prvi izbor. Karate više od sporta. Stasavanje kroz pobede i poraze. Najvažnije životne lekcije u teškim trenucima. Lična sala. Karate kao porodični sport Jevtića

Bilo je to šestedesetih i sedamdesetih godina, vreme u kojem je televizor bio luksuz, fiksni telefon, jedini koji je postojao, vredan samo za pozive, a kada nema kiše i prevelike zime, dvorišta i ulice Badovinaca, bile su mesta okupalja, odmora, razonode, igre, svakom po volji i želji.

Na dvorištu uvek posla, na klupi uz ulicu mnogo tema, a u ravnici Mačve mnogo prostora za razne igrarije.

-Ceo dan, svaki dan napolju. Voleo sam sve sportove i sve sam igrao za školu. Otac je voleo boks i preneo je tu ljubav na mene. Budio me je noću da gledamo čuvene mečeve najvećih boksera svih vremena. Želeo sam i sam da probam boks, ali je u tom periodu postojao klub u Šapcu i Loznici, oba daleko od Badovinaca da bi se putovalo na treninge. Srećom, voleo sam i filmove Brus Lija i tako sam se zainteresovao i za druge borilačke sportove – ističe Sreten Jevtić, jedan od najstarijih i najuspešnijih, još uvek aktvnih karatista u Srbiji, rođeni Badovinčanin.

Imao je sreće da u Bogatiću postoji Karate klub „Mačva“ i trener Milan Perić. Nije imao dilemu šta želi.

-Počeo sam s dvanaest godina, to onda nije bilo kasno, već logično vreme za početak. Bio sam najmlađi, ali sam voleo svaki trening. Kada se završi u sali, nastavljao sam i van sale da se spremam, vežbao, trčao, želeo sam da stalno napredujem. Kada se osvrnem, drago mi je što su okolnosti usmerile ka karateu. Boks je divan sport, ali i opasan, može da ima i dugoročne posledice.

Zlatno evropsko srebro
Baš nedavno, na Evropskom prvenstvu u Novom Sadu, pretrpeo je lošu organizaciju, odlaganje početka njegove kategorije, a onda i izgubljeno zlato za 0,2 poena, nakon prednosti u prvom krugu i neuobičajene promene sudija pred drugi krug. Popeo se na drugi stepenik, poneo srebro, čestitao pobedniku uprkos svemu, a po povratku kući nastavio da trenira.

Ljubavi prema borilačkoj veštini bilo je previše za pojedinca, te iako je znao da je u sportu kojim će se baviti celog života, želeo je da karate suštinu deli s najmlađima, maštao je da karate „osvoji“ Badovince. Treninge je držao u rodnom selu, ali i po celoj Mačvi.

-Sala u Badovincima je neuslovna, ali nismo imali drugi izbor tokom jeseni i zime. Već onda sam imao mnogo uspeha, no u svom selu nisam imao bilo kakve privilegije, salu smo redovno plaćali i koristili ono što imamo – govori Sreten kome se čaša strpljenja punila, stigla do vrha, a onda je usledila kap koja ruši ravnotežu.

-Zimski dan, sneg provejava. Dolazim na trening, stižu deca, a sala zaključana. Koga god pitam, niko ne zna gde je ključ, šalju me od jednog do drugog, možda im je bilo i smešno. Nisam bio zbunjen, već odlučan. Život daje lekcije i ja sam se istinski svima zahvalio na ovoj.

Više nije bilo smisla da traži salu, druge prostore...

-Rekao sam sebi da nikada više neću dopustiti da deca i ja dođemo u takvu situaciju. Pronašao sam prostor u svom dvorištu, oko četrdeset metara kvadratnih i počeo da gradim salu. Polako, korak po korak, koliko sam imao sredstava.

Trajala je izgradnja oko dve godine, a danas je to poseban, jedinstven karate kutak. Tatami na podu, a svoj pečat daju medalje na zidovima, čineći salu za trening, prostorom za motivaciju. U trenutku razgovora Sreten je imao 736 odličja, a u zbir nisu ulazili pehari i diplome. Sve zajedno, više od 1.500 priznanja, a u međuvremenu su stigla i nova.

Sreten je glava porodice Jevtić, a niz uspeha na tatamiju nastavljaju i njegova deca. Najstariji Milan je nosilac crnog pojasa (3. dan), Marko je crni pojas (2. dan), Milica crni pojas (prvi dan), a najmlađe dete, Mladen, trenutno je plavi pojas. Na nedavnom Balkanskom šampionatu, Sreten i njegova dva sina su osvojili tri zlatne, jednu srebrnu i dve bronzane medalje. Ne postoji nivo takmičenja s kojeg zid u sali ne krasi odličje, od nacionalnih šampionata do Evropskih i Svetskih prvenstava.

-Više od sedamdeset titula prvaka države za porodicu Jevtić, sam imam trideset titula, što mislim da je rekord u Srbiji, tu su i tri balkanske titule i tri srebrne medalje sa Evropskog prvenstva, svetska titula 2022. godine, još bezbroj medalja...

-Svetska titula je svakako najveće i najvažnije dostignuće. To je bilo i najzahtevnije postignuće. Svaki učesnik sanja o tome, malo njih uspe u tome, mnogo bude blizu i ne dosanjaju san. Ja sam uspeo, na šta sam ponosan – govori Sreten Jevtić.

Karate je više od sporta, borilačka veština koja podrazumeva fizičku spremu, psihičku snagu i spremnost da se suočiš s porazima, zasluženim i nezasluženim, teškim momentima tuge i nepravde.

-Ne boli loša sudijska odluka zbog koje ne osvjim pehar ili medalju. Imam ih na stotine, jedna manje ili više gotovo da je svejedno, ali najviše boli kada neko, zbog nepažnje, nezainteresovanosti ili bilo čega, obesmisli svaki trud koji je uložen u pripremi takmičenja. Za jedan dan takmičenja, pripreme traju mesecima, a oni se spajaju u godine i teško je kada to neko sruši, neopravdano, ali i to je život i lekcija – podvlači Jevtić.

D. B.

Info

Berza

Sve je životna lekcija

Ljudi

Остале вести

Najnoviji broj