SEĆANjA NA STARI ŠABAC
MESARSKI RADNIK ““ SNIMAO GRAMOFONSKE PLOČE
Znam da ćete reći kako da mesar snima ploče. U Šapcu je bio jedan takav. Dobar mesarski radnik, odličan harmonikaš i pevač, društveni radnik, član muzičke sekcije KUD ,,Abrašević“. Skroman čovek. Niko u gradu nije zanao da je Đorđe Ž. Gajić kao član jednog romskog salonskog orkestra u kojem je kao harmonikaš svirao u Zagrebu oko 1937. godine snimio dve gramofonske ploče. Do tog podatka došao sam 2007. u toku pripremanja svoje izložbe ,,Trag pesme“ povodom sto godina od snimanja prve ploče Vase Stankovića Andolije u Sarajevu 1907. Mada nisam muzikolog godinama prikupljam podatke koji su muzičari iz Šapca, nekadašnjeg ,,grada muzike“, između dva svetska rata snimali gramofonske ploče. I oni su deo istorije ovoga grada.
Bio je to mukotrpan posao jer trebalo je pronaći stare poče koje je malo ko sačuvao, kao njihove kataloge. Na moju nesreću u Šapcu nije bilo etno muzikologa te sam se preko interneta povezao sa masom drugih istraživača iz te oblasti i vremenom došao do brojnih podataka. O poznatijim muzičarima kao što su bili Bora Janjić, Sofka Nikolić, Vasa Stanković, Seka Mihajlović, Milan Timotić, Cicvarići imao sam izvestan broj podataka. Neumorno sam tragao i uspeo da na izložbi prikažem podatke čak o deset starih muzičara iz našeg kraja. Među njima je bio novo otkriće Đokica Šapčanin čiju sam ploču imao u rukama i na kojoj je bila pesma ,,Pružilo se ravno polje“ / H 74182 / i ,,Miljeno, Miljeno“ / H74183 / koje je izdala nemačka kuća ,,Homocord“. Kasnije nailazim i na drugu Đokicinu ploču na kojoj on peva pesme ,,Po polju je kiša pala“ / H 74175 / i ,,Grivna“ / H 74174 / uz pratnju Berlinskog sinfonijskog orkestra. Evo kako je došlo snimanja tih gramofonskih ploča.
Kao odličan samouki harmonikaš Đorđe Gajić bio je član jednog romskog salonskog orkestra koji je svirao po boljim hotelima i kafanama u Zagrebu od 1930-1940. godine. Jedne večeri dok je svirao u lokal je ušla mlada plavuša da proslavi položenu maturu. Đokica kako ju je video rekao je: „Ja ću ovu plavušicu oženiti“. Zakazao joj je sastanak za sledeće veče, na koji ona nije imala nameru da izađe, ali sutradan ipak je došla u zakazano vreme. Tada se stvorila ,,ljubav na prvi pogled“. Ali ta ljubav je imala i svoju cenu jer Zora Oberški, apsolvent učiteljske škole u Zagrebu , bila je iz bogate zagrebačke porodice. Kada se udala za Šapčanina Đorđa Gajića, koji je u to vreme bio član Romskog orkestra, Zorina majka je rekla da joj se ćerka udala za Ciganina i odrekla je se! Poremećeni porodični odnosi nikada nisu obnovljeni.
U to vreme u Zagrebu postojalo je nekoliko studija firmi iz Evrope gde se vršilo snimanje za gramofonske poloče. Teško je utvrditi gde je Gajić snimio te dve ili više ploča, da li u Zagrebu ili u nekoj od susednih zemalja ali jedno je sigurno. Producenti su tražili dobre izvođače etno muzike kao što je bio Đorđe kako bi uz gramofone prodavali i ploče sa nacionalnim pesmama koje je Đokica pevao. Tako je Đokica Šapčanin na svojim pločama ostavio ,,trag pesme“. Nije isključeno da je Đorđe Gajić te ploče snimio kao svadbeni dar svojoj supruzi Zori a možda i u inat svojoj tašti.
Đorđe Gajić /1906-1967 / i Zora Oberški / 1914- 1969 / venčali su se u Zagrebu 13. juna 1939. godine. Prešli su da žive u Beogradu. Počinje Drugi svetski rat, bombardovanja i oni beže u Šabac. U Šapcu dobijaju sina Živana koji kasnije postaje poznati harmonikaš i dugogodišnji član čuvenog orkestara ,,Stari zvuci“.
Posle Drugog svetskog rata Đorđe Gajić radi kao mesarski radnik u prodavnicama u Šapcu. Kako je u to posleratno vreme bilo malo mesa za prodaju on svira sa svojom harmonikom za frontovce, a kasnije po svadbama i kafanama. Odmah po oslobođenju, Đokica se uključuje u članstvo KUD ,,Abrašević“. Bio je član muzičke sekcije, u zabavnom i narodnom orkestru i koreograf folklorne sekcije. Za svoj rad od 1944 - 1965. godine nagarđen je posebnom spomen plaketom.
Ljudski geni su čudo. Visoka nadarenost prema muzici prenela se sa Đokice na sina Živana, a kasnije i na Živanovog sina Đorđa. Treća generacija Gajića, Đorđe Gajić, završio je Muzičku akademiju odsek harmonika, magistrirao na harmonici. Danas živi i radi u Glazgovu. Ovo su osnovni podaci o tri generacije šabačkih uspešnih muzičara koje sam 1997. godine dobio od gospođe Rade i Živorada Mihajlovića, dipl.farmaceuta / 1924-2010 / na kojima sam im iskreno zahvalan.
Bio je to mukotrpan posao jer trebalo je pronaći stare poče koje je malo ko sačuvao, kao njihove kataloge. Na moju nesreću u Šapcu nije bilo etno muzikologa te sam se preko interneta povezao sa masom drugih istraživača iz te oblasti i vremenom došao do brojnih podataka. O poznatijim muzičarima kao što su bili Bora Janjić, Sofka Nikolić, Vasa Stanković, Seka Mihajlović, Milan Timotić, Cicvarići imao sam izvestan broj podataka. Neumorno sam tragao i uspeo da na izložbi prikažem podatke čak o deset starih muzičara iz našeg kraja. Među njima je bio novo otkriće Đokica Šapčanin čiju sam ploču imao u rukama i na kojoj je bila pesma ,,Pružilo se ravno polje“ / H 74182 / i ,,Miljeno, Miljeno“ / H74183 / koje je izdala nemačka kuća ,,Homocord“. Kasnije nailazim i na drugu Đokicinu ploču na kojoj on peva pesme ,,Po polju je kiša pala“ / H 74175 / i ,,Grivna“ / H 74174 / uz pratnju Berlinskog sinfonijskog orkestra. Evo kako je došlo snimanja tih gramofonskih ploča.
Kao odličan samouki harmonikaš Đorđe Gajić bio je član jednog romskog salonskog orkestra koji je svirao po boljim hotelima i kafanama u Zagrebu od 1930-1940. godine. Jedne večeri dok je svirao u lokal je ušla mlada plavuša da proslavi položenu maturu. Đokica kako ju je video rekao je: „Ja ću ovu plavušicu oženiti“. Zakazao joj je sastanak za sledeće veče, na koji ona nije imala nameru da izađe, ali sutradan ipak je došla u zakazano vreme. Tada se stvorila ,,ljubav na prvi pogled“. Ali ta ljubav je imala i svoju cenu jer Zora Oberški, apsolvent učiteljske škole u Zagrebu , bila je iz bogate zagrebačke porodice. Kada se udala za Šapčanina Đorđa Gajića, koji je u to vreme bio član Romskog orkestra, Zorina majka je rekla da joj se ćerka udala za Ciganina i odrekla je se! Poremećeni porodični odnosi nikada nisu obnovljeni.
U to vreme u Zagrebu postojalo je nekoliko studija firmi iz Evrope gde se vršilo snimanje za gramofonske poloče. Teško je utvrditi gde je Gajić snimio te dve ili više ploča, da li u Zagrebu ili u nekoj od susednih zemalja ali jedno je sigurno. Producenti su tražili dobre izvođače etno muzike kao što je bio Đorđe kako bi uz gramofone prodavali i ploče sa nacionalnim pesmama koje je Đokica pevao. Tako je Đokica Šapčanin na svojim pločama ostavio ,,trag pesme“. Nije isključeno da je Đorđe Gajić te ploče snimio kao svadbeni dar svojoj supruzi Zori a možda i u inat svojoj tašti.
Đorđe Gajić /1906-1967 / i Zora Oberški / 1914- 1969 / venčali su se u Zagrebu 13. juna 1939. godine. Prešli su da žive u Beogradu. Počinje Drugi svetski rat, bombardovanja i oni beže u Šabac. U Šapcu dobijaju sina Živana koji kasnije postaje poznati harmonikaš i dugogodišnji član čuvenog orkestara ,,Stari zvuci“.
Posle Drugog svetskog rata Đorđe Gajić radi kao mesarski radnik u prodavnicama u Šapcu. Kako je u to posleratno vreme bilo malo mesa za prodaju on svira sa svojom harmonikom za frontovce, a kasnije po svadbama i kafanama. Odmah po oslobođenju, Đokica se uključuje u članstvo KUD ,,Abrašević“. Bio je član muzičke sekcije, u zabavnom i narodnom orkestru i koreograf folklorne sekcije. Za svoj rad od 1944 - 1965. godine nagarđen je posebnom spomen plaketom.
Ljudski geni su čudo. Visoka nadarenost prema muzici prenela se sa Đokice na sina Živana, a kasnije i na Živanovog sina Đorđa. Treća generacija Gajića, Đorđe Gajić, završio je Muzičku akademiju odsek harmonika, magistrirao na harmonici. Danas živi i radi u Glazgovu. Ovo su osnovni podaci o tri generacije šabačkih uspešnih muzičara koje sam 1997. godine dobio od gospođe Rade i Živorada Mihajlovića, dipl.farmaceuta / 1924-2010 / na kojima sam im iskreno zahvalan.
Najnoviji broj
25. april 2024.
