Lakše u fabrici, nego na njivi

Poslednjih godina voćari i povrtari u okolini Šapca imaju problem sa pronalaskom radne snage. Od otvaranja fabrika koje su zaposlile više hiljada radnika retko ko odlučuje da radi na otovrenom, po vrućinama i u često neizvesnim uslovima. Ipak, proizvođači se snalaze, radnici dolaze iz drugih mesta ili se na sve načine trude da zadrže postojeće.

Foto: Canva

Mihailo Gajić, koji u okviru Zadruge „Natura Balkanika“ ima 43 hektara pod batatom kaže da radnici dolaze se različitih strana, pa i iz Bosne i Hercegovine. Obim posla je veliki, te je potrebno i mnogo radne snage.

-Imamo 15 svojih radnika. Za obim posla koji trenutno imamo potrebno nam je od 80 do 100 u različitim sezonama. Prilikom sađenja i vađenja nam je potreban najveći broj radnika. Snalazimo se tako što putem poznanstava dolazimo do „grupovođa“, odnosno ljudi koji organizuju grupe radnika i dolaze nam sa više strana. Dolazili su iz Loznice, Koceljeve, Krupnja, pa i Bosne i Hercegovine. Uglavnom se radi o ranjivim i ugroženim kategorijama. Teško je naći sezonske radnike u okolini Šapca, jer su uglavnom otišli da rade u fabrikama za fiksnu platu, kaže Mihailo.

Foto: Canva

Porodica Ivanović dugo godina gaji ruže u Sinoševiću. Posao je takav da zahteva obučenu radnu snagu. Ekipu koja kod njih radi „čuvaju“ već godina, iako se većina ljudi iz Sinoševića, koja se nekada bavila sezonskim poslovima zaposlila u velikoj kompaniji koja je u selu otvorena.

Već dvadesetak godina imamo istu ekipu, do 10, uglavnom žena. Posao je specifičan i ne može da ga obavlja neko bez iskustva. Verujemo da su zadovoljni i dnevnicama i uslovima kod nas, trudimo se da ih zadržimo. Kod nas imaju doručak, ručak i to uvek nešto kuvano, nešto slatko, dve pauze za kafu i osveženja. Ove godine smo kalemare plaćali i više nego prošle. Generalno je problem jer je u selima sve manje ljudi, pa tako i radnika, kaže Rade Ivanović.

Foto: Canva

Gordana Pavlović iz Majura duže od 15 godina okuplja manje grupe radnika i obavljaju poslove za koje ih pozovu. Rade u voćnjacima i povrtnjacima, a Gordana ističe da za onoga ko hoće da radi uvek ima posla i nije mu problem da radi i na više mesta.

- Nije ni meni neophodno, ali volim da sam među narodom, a i u novčaniku uvek ima mesta za još para. Da sam uplaćivala sebi penziono do sada bih imala lepo radnog staža. Okupljam manje grupe žena, uglavnom u komšiluku i poznanice. Nigde više nema radnika, najviše nas je u Majuru i poljoprivredni proizvođači dolaze ovde da traže. Radimo različite poslove, od branja jagoda, malina, kupina, sadnje i seče kupusa, do sadnje i berbe duvana. Ko hoće da nauči može da nauči i na njivi. Ja sam sve radili kod mojih, tako da sam uvek znala. Ko hoće da radi i zdrav je može i da zaradi. Nekada je bilo lakše naći radnika. Stariji koji su radili su pomrli, a mladi neće da rade ovaj posao. Ima žena koje su u radnom odnosu i dok su na odmoru iskoriste da dodatno zarade. Mnogi su otišli da rade u firmama, ali onaj ko hoće da radi, on nađe vremena. Onaj ko neće neće da radi ni kod kuće, ni u fabrici, ni na njivi. Nikada nisam imala problem sa poslodavcem, ali uvek imam para kod sebe, ako mi ne odgovara uzeću taksi i odoh kući, Cena nam je 500 dinara po satu, naša hrana i pauza za kafu. Ta cena je, čini mi se, već treća godina, ranije je bilo 450 dinara. Ako je manje posla ili je lakši posao brže ćemo i završiri i manje ćemo i zaraditi, ističe Gordana.

Foto: Canva

Era društvenih mreža donela je i to da se poslodavci i radnici povezuju i na ovaj način. Međutim, sudeći po našim sagovornicima, uvek je bolje kada se dogovor postigne „oči u oči“.