Upornost ne izlazi iz mode

U vremenu kada se mnogi žale na težak život, Ljubičina priča svedoči o generaciji koja je znala da se izbori sa nedaćama, da radi bez predaha i da uprkos svemu sačuva osmeh, dostojanstvo i volju za životom.

Ljubica Jekić, rođena je 1939. godine, krojačica po zanimanju, domaćica, majka troje dece, graditeljka, preduzimljiva žena i veliki ljubitelj pesme, ceo život je provela radeći i stvarajući. Od šivaće mašine i rada na njivi, preko podizanja porodice i očuvanja imovine, pa sve do obnove starih kuća i putovanja u Ameriku, njen život obeležili su upornost, snalažljivost i vera da čovek mora da se bori bez obzira na okolnosti. „Ceo život sam radila i nikada nisam čekala da mi nešto padne s neba“, kaže Ljubica, prisećajući se svog dugog i bogatog životnog puta.

Ceo život sam volela druženje, pesmu i igru. To me održava. Ne tražim ništa posebno, samo da dan ima svoj red, da se zna šta se radi i da čovek ima razlog da ustane ujutru

- Završila sam krojački zanat i brzo postala poznata po svom umeću. Od šivenja sam živela, privatno radila u Šapcu i okolini. U vreme kada nije bilo lako započeti sopstveni posao, znala sam da se oslonim na svoje ruke, znanje i trud. Šila sam, smišljala modele, oblačila žene. Zvale su me dame i kod nas i van granica zemlje da da ih stilizujem, sašijem ili prekrojim nešto - priseća se.

Čovek je najsrećniji kada ima svoj kutak, svoj mir i kada zna da je nešto stvorio svojim rukama

Posle udaje život je krenuo drugim tokom. Umesto šivaće mašine, čekali su je njiva, stoka i veliko domaćinstvo. Više od decenije radila je na imanju, brinula o porodici i odgajala troje dece. Uz muža je stvarala dom i čuvala sve što je porodica sticala.

- Udala sam se u imućnu seosku porodicu. Nisam sedela za mašinom, nego išla u njivu. Radila sam sve što je trebalo. Tako se nekad živelo. Od svekra sam dobila zemlju i stoku, sa suprugom gradila dom na periferiji grada. Nije bilo lako, ali smo sve stekli poštenim radom – ističe.

Život ali i svaki dan, moraju da imaju svoj red
Iako je život bio ispunjen obavezama, jedna ljubav nikada nije nestala - ljubav prema pesmi. Još kao devojčica pokazivala je izuzetan talenat za pevanje. Seća se da je kao šesnaestogodišnjakinja dobila poziv da ode u Beograd i okuša se na muzičkoj sceni.

Nisam čekala da mi neko pomogne. Radila sam, stvarala i borila se

- Propustila sam tu priliku, ali pesma je ostala u meni zauvek. Život me je odveo drugim putem. Posle muževljeve smrti nastavila sam da se borim. Umesto da klonem duhom, izabrala sam da nastavim da radim. Šila sam, trgovala, ulagala i polako stvarala nove mogućnosti. Nikad nisam sedela skrštenih ruku. Kada sam ostala sama, počela sam da kupujem i obnavljam stare kuće. Prodala sam jednu svoju kuću i od tog novca krenula u nove poduhvate. Kupovala sam placeve i imanja, uređivala ih i stvarala nešto novo. Ćerka mi se udala u Ameriku, i danas tamo živi. Zahvaljujući njoj, mnogo puta sam putovala preko okeana, čak dvadeset puta sam letela za Ameriku. Sada živim mirnije, ali sam ponosna što sam svojih troje dece odgajila i izvela ih na put – ističe.

Čovek ne sme da se prepusti samoći, iako je sve manje pravih prijatelja i druženja kao nekad

Foto: Glas Podrinja

Danas, u poznim godinama, i dalje ne miruje. Redovno dolazi u klub penzionera, ponekad zapeva i učestvuje u aktivnostima penzionerskih udruženja. Kaže da čovek ne sme da se prepusti samoći, iako je sve manje pravih prijatelja i druženja kao nekad.

- Ceo život sam volela druženje, pesmu i igru. To me održava. Ne tražim ništa posebno, samo da dan ima svoj red, da se zna šta se radi i da čovek ima razlog da ustane ujutru. Preživela sam mnogo toga. Imala sam moždani udar, probleme sa vidom i razne životne nedaće. Ali nikada nisam dozvolila da me to slomi. Naučila sam da slušam svoje telo, da živim umereno i da cenim svaki dan. Smatram da su se vremena mnogo promenila. Nekada su ljudi bili bliži jedni drugima, više su se družili i pomagali. Danas je, čini mi se, više zavisti i otuđenosti. Ipak, verujem da čovek mora ostati dobar i pošten, bez obzira na sve - kaže.

Od dve prodate, materijal za pet novih haljina
Ljubica Jekić i danas, sa osmehom i snagom koja se retko viđa, svedoči da su rad, upornost i ljubav prema ljudima vrednosti koje nikada ne izlaze iz mode.

- Kao krojačica sam obukla mnoge generacije. Šila sam najviše žensku i dečju garderobu. Često sam sama nosila svoje haljine na ulicu i prodavala ih. Od dve prodate haljine kupovala sam materijal za pet novih. Tako se radilo i tako se živelo.

Ponosna sam što sam sama stvorila mnogo toga. Nisam čekala da mi neko pomogne. Radila sam, stvarala i borila se. Danas, kada pogledam unazad, znam da sam živela punim plućima. Moja poruka mladima je jednostavna: radite, gradite, družite se i ne dozvolite da vam život prođe u ogovaranju i zavisti. Čovek je najsrećniji kada ima svoj kutak, svoj mir i kada zna da je nešto stvorio svojim rukama. I posle svega, i dalje volim ljude, volim pesmu i volim život – dodaje Ljubica koja sa osmehom i ponosom gazi 88. godinu života.