SEĆANjE NA SRPSKA VOJEVANjA
STO GODINA VEČITOG RATNIKA
U okviru obeležavanja stogodišnjice Balkanskih ratova “Glas Podrinja“ donosi tekst objavljen u januaru 1982. godine u kojoj je tada stogodišnji Stanimir Živković ovekovečio sećanja na slavna vojevanja
Da li čovek daje pečat vremenu ili vreme meri čoveka pitanja su odgonetana vekovima i još nerešena. Samo retki nadžive sebe, sreću i pitanje vremena u kome su živeli. Malo ko kao stogodišnji Stanimir Živković iz Kormana može da kaže ““ tukli su me Turci i Bugari, Austrougari i Nemci, a nisam ni ja njima ostao dužan.
- Krenuli smo iz Valjeva vozom, dal“™ vozom? Nije! Peške. A ko će se setiti koliko sam puta samo polazio u rat, pa zaboravih i kako krenu“™ devesto dvanaeste ““ seća se polaska na svoje prvo vojevanje danas stogodišnjak Stanimir Živković iz Kormana. Čovek koji je rođen posle Sanstefanskog mira i pre Timočke bune, nekako u vreme atentata na kralja Milana. U današnjem veku jedan od retkih koji nije čitao o kralju Aleksandru i padu dinastije Obrenovića već doživeo i momkovao za vladavine Petra Karađorđevića.
- Peške smo od Valjeva stigli do Lazarevca gde smo konačili, pa u Milanovac, Mladenovac sve do granice, gde se na jednom proplanku zaklesmo na vernost otadžbini ““ počinje neiščezla deda Stanimirova ratna priča.
- Na nekom brdu Rujarmu sretosmo se sa Turcima. Zapucaše puške, i tamo i vamo. Zabismo topove u neko trnje, pa ožeži. Ispade pešadija napolje, kad! Nema Turaka. Pobegli!
Nepresušna sećanja idu stopama vojnika Drinske divizije, Prvog balkanskog rata preko Kumanova, Velesa, Skoplja, brdovite Babune, do Prilepa.
- Tu nas uhvati sneg. Zeki-paša povlači Turke a mi za njima vardarskom dolinom ka Bitolju. Gradskim topovima počeli smo tući Bitolj trećeg, da bi ga zauzeli šestog novembra. Posle je pao i Skadar.
Vekovima ugnjetavani Srbi mislili su da je pobeda nad Turskom obezbedila slobodu. No Stanimir Živković morao se sa svojom braćom i 1913. godine boriti, ali tada protiv Bugara.
- Krenuli smo iz Valjeva vozom, dal“™ vozom? Nije! Peške. A ko će se setiti koliko sam puta samo polazio u rat, pa zaboravih i kako krenu“™ devesto dvanaeste ““ seća se polaska na svoje prvo vojevanje danas stogodišnjak Stanimir Živković iz Kormana. Čovek koji je rođen posle Sanstefanskog mira i pre Timočke bune, nekako u vreme atentata na kralja Milana. U današnjem veku jedan od retkih koji nije čitao o kralju Aleksandru i padu dinastije Obrenovića već doživeo i momkovao za vladavine Petra Karađorđevića.
- Peške smo od Valjeva stigli do Lazarevca gde smo konačili, pa u Milanovac, Mladenovac sve do granice, gde se na jednom proplanku zaklesmo na vernost otadžbini ““ počinje neiščezla deda Stanimirova ratna priča.
- Na nekom brdu Rujarmu sretosmo se sa Turcima. Zapucaše puške, i tamo i vamo. Zabismo topove u neko trnje, pa ožeži. Ispade pešadija napolje, kad! Nema Turaka. Pobegli!
Nepresušna sećanja idu stopama vojnika Drinske divizije, Prvog balkanskog rata preko Kumanova, Velesa, Skoplja, brdovite Babune, do Prilepa.
- Tu nas uhvati sneg. Zeki-paša povlači Turke a mi za njima vardarskom dolinom ka Bitolju. Gradskim topovima počeli smo tući Bitolj trećeg, da bi ga zauzeli šestog novembra. Posle je pao i Skadar.
Vekovima ugnjetavani Srbi mislili su da je pobeda nad Turskom obezbedila slobodu. No Stanimir Živković morao se sa svojom braćom i 1913. godine boriti, ali tada protiv Bugara.
Najnoviji broj
18. april 2024.
