13. avgust 2026.13. avg 2026.

Foto: "Glas Podrinja"/Privatna arhiva

Priča o dva Boškića i salonu u Cara Dušana

Pet i po decenija na istoj adresi

Dok grad menja ritam, u kultnom salonu „Sport“ u Ulici cara Dušana kalendar i dalje pokazuje 1971. godinu, gde mlađi Boškić, uz suvo brijanje i francusku kolonjsku vodu, nastavlja večnu priču o zanatu koju je započeo njegov ujak Boško Popov

Frizerski salon „Sport“ u Cara Dušana 7 u Šapcu dobro pamti vreme, ali podjednako dobro mu i prkosi. Dok ulice i zgrade u tom delu Baira menjaju izloge, asfalt i ritam, iza vrata ovog lokala kalendar i dalje pokazuje 1971. godinu, kada je Boško Popov, poznatiji kao Boškić, u svom novom prostoru primio prvu mušteriju.

Enterijer je ostao netaknut, sa istom setom koja podseća na staru francusku kolonjsku vodu, mašinice na navijanje i duvanski dim minulih decenija, komšije koje su svratile po novu frizuru i partiju razgovora. Sve izgleda autentično i živo do te mere da je filmska ekipa „Indigo kristala“ bez reči prekinula potragu po gradu čim je kročila unutra, jer autentičniji prostor za film o duhu Šapca nisu mogli da nađu.

Danas, pet i po decenija kasnije, mušterije i dalje pozdravlja Boškić, ali mlađi. Nasledio je ime svog ujaka, koji je pedeset godina držao makaze u rukama od sedam do sedam, ali je nasledio i prostor koji odbija da se menja.

-Delim i ime i mnoge sličnosti sa ujakom, tu nema neke velike razlike – kaže mlađi Boško Ivanov dok se priseća da i danas dolaze ljudi koji pamte trajanje salona. I on je tu naučio osnove i tajne zanata.

Je l’ može odmah?
Dok spoljni svet juri termine i pita „je l’ može odmah“, ovde se i dalje radi kako zanat zapoveda. Brije se na suvo, šiša makazama, onako kako se to radilo pre nego što je grad dobio novi ritam življenja.

-Nekada se nije zakazivalo. Dođe po deset mušterija i čeka. Bilo je šale, priče, druženja. Ljudi su svraćali samo da pozdrave majstora i da se našale. Danas se sve svodi na: „Kad mogu da dođem?“ i da završimo odmah. Čini mi se da bi najradije ostavili glavu ovde da im je sredim, pa da dođu kasnije po nju – pojašnjava mlađi Boško.

-Kao klinac, dok sam dolazio ovde, najviše se pričalo o sportu. Dolazila je kompletna ekipa „Metaloplastike“, sudije, trgovci,... Kada je Zvezda igrala u Kupu šampiona, organizovalo se pogađanje rezultata. Uvek je bilo živo, veselo i uz priču. Pamtim i jednu urnebesnu scenu. Došao čovek iz Tržnice, ostavio korpu sa deset jaja da mu se ne skuvaju na suncu, otišao nešto da obavi i rekao da sačekaju red. Nije ga bilo do uveče. Vraća se kući, lupa jaja, kad ona kuvana, a skuvao ih je neko u međuvremenu ovde u salonu. Svi su se šalili, niko se nije ljutio, takvo je vreme bilo – dodaje.

Crno-bela fotografija starog majstora
Izvan staklenih vrata je centar grada, užurbanost, telefoni i trka sa vremenom. Unutra, sa zidova, o prošlosti i trajnosti svedoče fotografije prvog majstora. Košulja ispeglana, kravata, beli mantil preko, besprekorno držanje. Te fotografije ne čuvaju samo uspomenu na eleganciju, već i priču o tome kako je sve počelo 1945. godine.

Tada je Boško Popov, kao petnaestogodišnji mladić iz siromašne klenačke porodice, u starim očevim cokulama i peške preko železničkog mosta na Savi došao u Šabac sa namerom da izuči zanat šnajdera.
Kako majstor nije želeo da ga primi, došao je kod berberina Svete Timotića u Ulici cara Dušana, kod nekadašnjeg bifea FK „Radnički“. Danas je tamo zgrada gde se prodaje bela tehnika. Zanat je bio istinska potreba za najstarijeg od devetoro dece iz siromšane porodice. Po završetku Zanatske škole i Frizerske zadruge stekao je diplomu muškog frizera.

Prvo zaposlenje našao je kod predratnog berberina Pavla Petrovića Pahe u Glavnoj ulici, u radionici koja je bila stecište viđenijih Šapčana, sportista i boksera. Zatim je prešao kod Vite Milića, a po povratku iz vojske kod Steve Šimuna u „Zelenom vencu“. Od njega je preuzeo naviku nošenja kravate, izuzetne pedantnosti i ophođenja prema mušterijama, ali i trik da u salonu uvek mora biti dnevnih novina i nedeljne štampe.

„Majstor Steva Šimun bio je svakako jedan od najboljih berberina u gradu, uz to veoma inteligentan, duhovit, jednom rečju: pravi gospodin. Za mušteriju je imao pravu gradsku gospodu i kod njega sam dosta naučio, što kod drugih majstora nisam, što me je kasnije pratilo kroz moj dalji majstorski život“, govorio je stari Boško u intervjuu za „Glas Podrinja“ novembra 1997. godine, povodom pola veka rada.

„Sport“ 1971. i vremeplov
Godine 1971. otvorio je salon na Bairu pod nazivom „Sport“. Radno vreme od sedam do sedam privlačilo je generacije iste porodice. Često su se na istoj stolici smenjivali otac i sin i deda i unuk, ali i učenici kojima je radnja bila utočište kada bi ih profesori izbacili sa nastave zbog duge kose.

„Posle ovoliko godina rada, mislim da je vreme da odem u penziju. Ja ću u ovom poslu biti još malo, pa se definitivno povlačim, jer mislim da je 50 godina dosta od mene. Pored frizerskog zanata, volim sport i sedenje sa društvom. U penziji ću za to imati više vremena“, rekao je Boško 1997. godine.

Kraj i novi početak salona
Radio je sve do osamdesetog rođendana kada je salon i posao prepustio mlađima. Danas ćerke Biljana i Dragana, zajedno sa mlađim Boškom, čuvaju više od porodičnog sećanja. Čuvaju onaj stari, prepoznatljivi duh grada koji uporno odbija da promeni ritam dok taj Šabac ostaje u sećanjima malobrojnih.

M.Ž.B.

Info

Berza

Pet i po decenija na istoj adresi

Ljudi

Остале вести

Najnoviji broj