Mali pogon, veliki značaj

U vreme najvećeg rasta jednog od najvećih hemijskih giganata na prostoru nekadašnje velike države, formiran je i poseban pogon za ekstrudiranu ambalažu. Široka paleta i obim proizvoda „Zorke“, izdvojili su potrebu za velikom količinom ambalaže u koju bi se ti proizvodi i pakovali. Tako je nastala „Zorka - ekstrudirana ambalaža“, gde su se proizvodile kese, kanisteri, folija i džakovi u koje su se pakovali đubriva, razni hemijski proizvodi, lekovi.

- Pogon je radio za potrebe „Zorke“ ali je proizvodio i ambalažu za druga velika tržišta širom zemlje. Nije to bila fabrika poput nekih velikih koje su bile deo hemiske industrije, ali je bila itekako značajna. Došao sam u „Zorku“ 1985. godine, najpre u „Poliplast“ gde sam proveo dve godine kada sam otišao na odsluženje vojnog roka. Po povratku, a tada je vojska trajala 15 meseci, nastavio sam na novom radnom mestu, u „Ambalaži“ i tu proveo pune tri decenije – priseća se Svetislav Perić.

Foto: Privatna arhiva

Najbliži gradu
Radilo se u smenama, dve prve, dve druge, dve treće, pa dva dana odmora. Pre sankcija, priseća se, zarade su bile solidne.

- Bilo nas je oko stotinak radnika, pet-šest više ili manje. Rekao bih da je kod nas bilo nešto drugačije nego u drugim delovima „Zorka“, ili sam ja to tada tako doživljavao. Bili smo manje „prljava firma“ jer nije bilo toliko zagađenje, nekako smo i po položaju bili malo odvojeni jer se pogon nalazio na samom početku industrijske zone od grada. I baš zato što nas je bilo relativno malo, vladali su drugačiji odnosi, bilo je više drugarstva i druženja. Znali smo gotovo sve o svakom.

Družili smo se, organizovali proslave, dočekivala se Nova godina, obeležavao Dan firme, dodeljivane su jubilarne nagrade. Imali smo menzu, onu veliku koja je bila u „Zorki”. Kasnije je napravljena još jedna, u sastavu kompleksa. Kada su devedesetih uvedene sankcije, to je prestalo da radi, pa smo se snalazili kako smo znali i umeli - priča Perić.

Plata je stizala, ali je gubila vrednost
Perić se posebno seća teških godina sankcija i inflacije. Ipak, kaže, i u najtežim vremenima su u „Zorki“ uspevali da zarade svoje plate, i što je još važnije, da im one budu i isplaćene.

- Tada je bilo neizvesno. Primali smo platu svakih sedam dana, ali je ona gubila vrednost. 1993. godina je bila najgora, tada je bilo najteže. Posle sankcija smo postepeno nastavili da radimo i uvek smo imali platu. Nikada nismo dobijali nešto od države ili slično. Uvek smo je sami zarađivali, kolika-tolika je bila, ali je uvek bila plata, moglo je nekako da se živi. Radnici „Ambalaže“ nekada su bili među bolje plaćenima u sistemu holdinga. „Farmacija“ i „Boje“ su bile tu negde na vrhu, pa „Zaštita bilja“, ali smo i mi dobro prolazili. Dok sve to nije počelo da se ruši, živelo se od rada i od svoje plate - ističe Perić.

Početkom krize devedesetih godina i sankcijama, holding pretrpljuje teške udarce. Pojedinačni pogoni počinju pravno da se razdvajaju. Tokom procesa privatizacije državnog kapitala u Šapcu, fabriku kupuje Koncern „Farmakom M.B“. Početkom 2014. godine dolazi do finansijskog kraha čitavog Koncerna. Pošto je bila deo istog pravnog tela, sudbina Zorka Ekse bila je vezana za matičnu kompaniju. Proizvodnja je potpuno obustavljena, radnici su ostali bez posla, a imovina je kasnije ušla u dugotrajne procese bankrota i rasprodaje kroz stečajni postupak celog koncerna.

Privatizacija i kraj „Ambalaže“
Posle raspada Jugoslavije radnici su pokušavali da održe proizvodnju. Izgubljeni su pojedini kupci, ali su, prema sećanju Perića, uvođeni alternativni programi, prepravljane mašine kako bi se odgovorilo potrebama tržišta.

- Morali smo da se snalazimo i da radimo kako bismo zaradili platu. Onda je 2000-tih došla privatizacija. Nekadašnja Zorkina „Ekstrudirana ambalaža“ je ugašena kao posebno pravno lice i postala deo „Farmakoma“, odnosno njegove direkcije. Delatnost je ostala ista, ništa se nije promenilo u proizvodnji samo je nazivu firme dodato Koncern Farmakom M.B. Šabac – Zorka EXA“. I posle privatizacije suštinski se za nas radnike ništa nije drastično promenilo, nastavili smo da radimo i primamo platu, delili jubilarne nagrade, godišnji odmori su ostali u istom obimu, nisu bili smanjeni. Ali, kada je 2015. godine „Farmakom“ prestao sa radom, radnici su ostali bez posla. Otišli smo na biro i posle toga tražili nova radna mesta. Ja sam se kasnije zaposlio kod drugog poslodavca, takođe u proizvodnji ambalaže, u privatnom sektoru. Znači, ostao sam u svojoj struci - priča naš sagovornik.

Sindikat i prava radnika
Sindikalno udruživanje bilo je dosta razvijeno 70. i 80-tih godina prošlog veka. Svaka Zorkina fabrika imala je svoj radnički sindikat, a Svetislav Perić je 15 godina bio na čelu onog u Zorkinoj fabrici ambalaže.

- Radnici su se borili za svoja prava mnoga od njih uspevali i da sačuvaju. I u kasnijem radnom okruženju, posle privatizacije, odnosi sa poslodavcem bili su korektni. Organizovali smo rekreativne aktivnosti, išli na sportske igre -

Kolege i uspomene
Iako je od odlaska iz „Zorke“ prošlo više godina, Perić je i dalje u kontaktu sa nekadašnjim kolegama.

- Češće se čujemo nego vidimo. Ali nađe se vreme da ponekad odemo na kafu i tada se najčešće prisećamo vremena provedenog na poslu. Zato je svaki susret lep, ispričamo se, i baš se obradujem kad sretnem nekog od bivših kolega - navodi Svetislav Perić, nekadašnji radnik „Zorka - ekstrudirane ambalaže.“