Ošaja Nama

Sigurno se pitate šta znače ove dve reči u naslovu. Znače jednu malu devojčicu koja je rođena u Šapcu, u Šapcu odrasla. U detinjstvu proganjana, neprihvaćena, tretirana detetom narodnog neprijatelja, a imala samo jedanaest meseci kad su joj oca ubili i bacili u Savu. Ona je, gde god vidi meku zemlju ili pesak, komadićem prutića crtala grob i na vrhu njega krst, a tatin grob je ipak bila cela Sava.

Pogledajte dete na ovoj fotografiji. Ono nema vedrinu izraza u licu, ni sjaj u očima kao druga deca. Povređena, ali po prirodi snažna, duhovno je sazrevala u humanu, društvenu, vedru, radnu, poštovanu, voljenu i znanu ličnost.

Kad je progovorila, iako mala, predstavljala se svojim imenom i prezimenom: Ošaja Nama, a to je značilo Vojislava Milanović. Udajom je, od čestite porodice Žunić i njenog Boška, koji je po znanju iz života i mnogih nauka, živa enciklopedija, primila novo prezime Žunić. Boško zna šta mu sad ona znači, a nema je. Boli ga to, ali ćuti.

Svojim radom i odnosima prema gladnim, sirotim, bolesnim i skrhanim životom, postala je poznata Šapcu i bliska unesrećenim. Angažovala se i preko Lekarskog društva, Eparhije (tada Šabačko-valjevske), Crvenog krsta i saradnje sa koleginicama, lekarima, prijateljima.

Foto: Privatna arhiva

Ako joj sagovornik nije poštovao istinu i pravdu, bila je veoma oštra, imala otresit stav prema njemu. Nije je sputavala funkcija, ni položaj onoga preko koga bi trebalo da se reši problem. Tako borbena i istrajna bila je i u donošenju očeve rehabilitacije. Navela je da je otac 26. novembra 1944. godine lišen života, bez spovedenog postupka i odluke suda. Utvrđeno je da on nije nikakav narodni neprijatelj, nego žrtva nasilja i progona od strane oslobodilaca.

Sve je znala i sve je mogla. Deca su je gledala tako da su mogla služiti za primer. Porodica je sad ostala bez nje i ispratili su je dostojanstveno i tiho. Jelena, iako skrhana bolom, angažovala se sa bratom da se ništa ne propusti i da sve bude na najvišem nivou. Saša silno pati, nosi svoj bol, teši sestru i često zagrli oca. Njega može čovek samo voleti i slušati. Ona porodici mnogo nedostaje, njena reč i ruka i samo njen smisao za organizaciju porodičnog ručka i lepih običaja za sve naše praznike. Vraćali su joj zato svu ljubav i brigu koju je ona njima darivala.

Foto: Privatna arhiva

Zakasnila sam i nisam se pozdravila. Zato sve ovo pišem. Pozdravljam se sa njom sećanjima i celom dušom svojom. Mnogo mi je žao. Nisam je poljubila. Nisam pomilovala njene ruke jer u njima vidim nju, bebu kako pruža prema meni te svoje ručice, želeći da je uzmem, u bilo čijem naručju bila.

Rođenice moja, rođena moja sestrice, volim te mnogo, mnogo i voleću te dok sam živa.