NAŠI U DIJASPORI
CERSKI VOĆNjACI I AMERIČKA VINA
Tokom sedmogodišnjih putovanja po Americi i Kanadi, u kontaktima sa našim ljudima, Šapčanima i Podrincima, boravak u Ročesteru, gradu na severo-zapadu Američke Savezne Države Njujork, u gostima kod Milisava - Majka Tadića, u Šapcu poznatijeg kao Tadija, inženjera, inovatora, vlasnika firme „Anteks“ i restorana sa specijalnom kuhinjom i odabranim vinima, i degustatora plemenitog pića, i njegove porodice, na vašeg reportera, putnika-namernika, ostavio je jedan od najupečatljivijih utisaka.
U Ročesteru sam proveo nepuna četiri dana, ali i to je bilo više nego dovoljno da se upoznam sa mnogobrojnim poslovima i neverovatnom energijom Milisava Tadića, čoveka koji još uvek sanja svoje detinjstvo na šabačkim ulicama, svoj Kamičak i kalemljenje voća sa dedom Milisavom Marićom, majčinim ocem iz Bele Reke (po kome i nosi ime), na padinama Cera. Počnimo redom...
Milisav Tadić rođen je u Beloj Reci 13. oktobra 1950. godine. Otac Dragutin bio je zaposlen u Šumskom gazdinstvu „Boranja“ iz Loznice. U Šabac se Tadijina porodica doselila kada je on napunio godinu dana. Osnovno obrazovanje stekao je u šabačkim školama „Mileva Kosovac“ i „Vuk Karadžić“.
Tehničku školu - mašinski smer - završio je sa odličnim uspehom 1969. godine u Šapcu. Školski drugovi: Ljubodrag Radenković - Mišel, Uroš Stanić, kasniji kum, Branko Jeličić, Vlada Janković - Prća, Slobodan Mišković i mnogi drugi, ostali su mu u nezaboravnoj uspomeni. Vojno-tehničku akademiju u Puli pohađao je sa još četvoricom Šapčana. Akademiju je napustio posle dve godine. Nije bio, kaže, čovek usmerenog duha i discipline, već širine i samostalne volje. Po povratku u Šabac, zaposlio se u tada najvećoj gradskoj fabrici, neizbežnoj HI “Zorka“, ali je, posle 15 dana, posao morao da napusti, jer je neko drugi „imao bolju vezu“. U čekanju na posao, koji bi odgovarao njegovom znanju, talentu i neiscrpnoj energiji, bio je primoran da slaže čunjeve u kuglani ondašnjeg Doma JNA. Iznenada je prelomio u sebi, odlučio i - otišao u Beč 1973. godine. U glavni grad Austrije došao je sa samo 100 maraka i 20 dolara. Ubrzo je, srećom, upoznao Maira Guenthera, Bečliju, koji ga je zaposlio na benzinskoj pumpi. Sve ostalo vreme provodio je u Fabrici nameštaja JOSCH LUECKEM, kao pomoćni radnik na sklapanju kuhinja i drugih elemenata od drveta, za domaćinstva.
Uspeh pronalazača i menadžera
Posle neuspešnog kratkog braka, 1976. godine, došao je u Ameriku, kod sestre Stane, u Čikago. U početku je radio u laboratoriji CONN CRANE INTERNATIONAL kompanije, koja se bavi lepovanjem - procesom kojim se obezbeđuju savršeno glatke površine raznih vrsta materijala - a posle četiri godine prešao je u Institut za konstrukciju alata. Radio je dizajn za nekoliko vrsta alata. Pošto je brzo napredovao u struci, Firma ga je poslala na teren, po raznim gradovima Amerike, da rešava teškoće koje bi se javile u toku rada, u njenim prestavništvima. Tako je postao prvi stranac u istoriji Kompanije koji je dobio posao predstavnika Firme sa velikim ovlašćenjima. Ovim poslom bavio se u Pitsburgu, gde je, za 12 meseci, normu premašio tri puta, potom i u Bafalu, gde je poslovne zadatke, opet, ostvario sa učinkom višestruko većim od predviđenog. Stalno napredovanje u struci, nije promaklo nadležnim u Kompaniji i ona Majka Tadića postavlja za svog menadžera za zapadni deo države Njujork, u Ročesteru.
Bio je u ovom gradu godinu dana, reč je - znači - o 1985-oj, kada je upoznao Andreu Hadži Mikadakis, pravoslavnu Grkinju, lepu, nežnu i plemenitu ženu za koju je „od prvog dana znao da je ona prava“. Iste godine Milisav - Majk Tadić i Andrea Mikadakis su se venčali u Nacionalnom parku u Kaliforniji, u Kraljevskom kanjonu, u Grčkoj pravoslavnoj crkvi. Kum na venčanju im je bio Uroš Stanić, koji je - specijalno za tu priliku - doputovao iz Šapca i Jugoslavije. Stanić je krstio i kćer Katarinu, rođenu u avgustu 1986. godine.
Nemirnog duha, uvek u potrazi za nečim novim, za izazovima, saznanjima i dokazivanjem, rešio je da u Ročesteru otvori sopstvenu firmu. Počeo je od jedne mašine za lepovanje u malom, iznajmljenom prostoru, a danas - posle 16 godina - poseduje Firmu ANTEDž sa 70 zaposlenih, koji rade u tri smene, i 20-tak najsavremenijih, skoro nabavljenih mašina za lepovanje. Mašine je kupio u Italiji i trenutno ih u Americi ima samo Majkova firma. Pored ostalih, „Anteks“ posluje sa industrijskim gigantima poput GENERAL MOTORS-a, KODAK-a, FORD-a... Sa „General motorsom“, na primer, ima neograničeni ugovor. Najviše zbog toga, što je u proizvodnji - lepovanju jednog dela benzinske pumpe za automobilsku industriju - zahvaljujući Tadijinoj inovaciji, obezbeđen najviši kvalitet, a škart skoro sasvim izbegnut. U „Anteksu“ se lepuju i metalni proizvodi za medicinsku opremu i druge industrije. Supruga Andrea je potpredsednik Firme, tako da je ona u stopostotnom vlasništvu porodice Tadić.
Vlasnik restorana i kolekcionar vina
Svoju nemirnu prirodu, Milisav je, tokom vremena, sve više prenosio i na suprugu, inače tihu, odmerenu i povučenu ženu. Tako je, uz njenu podršku, a posle dugih razmišljanja, procena i priprema, odlučio da otvori ekskluzivni restoran u Ročesteru. Sakupljanjem vina, retkih i kvalitetnih vrsta, počeo je da se bavi još 1982. godine. Istovremeno, takođe iz hobija i ljubavi ponete još iz detinjstva, počeo je da kuva i sprema hranu u raznim vidovima i oblicima. Pripremao je specijalitete i eksperimentisao sa poznatim jelima, ne samo iz Evrope i Amerike, nego i Azije i Afrike. Tako je stvorio neku vrstu sopstvene kuhinje, za koju mnogi od gostiju njegovog restorana TADIĆ GRILL, smatraju da je ekskluzivna.
Tadijin deda po majci, Milisav, bio je čuveni voćar. Po padinama i u zabitima Cera, kalemio je voćke samo za svoju dušu. Mnogo pre nego što su se na tržištu, u specijalizovanim radnjama i na pijacama za prodaju voća, pojavile breskve sa glatkom opnom (mešavine breskve i šljive), Milisav ih je jeo kod svog dede u Beloj Reci. Na svoja specijalna kalemljenja voća, deda je često vodio i unuka-imenjaka. Milisav Tadić iz Ročestera, u Americi, uveren je da sve što danas zna o vinima i svemu drugom vezanim za voće i prerađevine od njih, nosi sa sobom iz detinjstva, iz vremena kada je sa dedom kalemio divlje voće po voljenoj planini - Ceru.
„Tadić grill“ restoran Milisav je otvorio u NjATER STREET-u, gotovo u centru grada, na mestu gde je ranije bila ugledna ročesterska kafana sa nazivom istim kao i ulica u kojoj se nalazila. Ona je izgorela u požaru 1997. godine i Milisav i Andrea Tadić su je zakupili 1998. U renoviranje novog, svog restorana, uložili su znatna sredstva. Restoran je urađen u klasičnom grčkom stilu sa stubovima koji podsećaju na dorske. Zidove ukrašavaju slike poznatih američkih, kanadskih i grčkih likovnih umetnika. U posebnoj odaji - samo za specijalne goste i prilike - nalaze se dve prelepe ikone Isusa Hrista i Bogorodice, urađene u srebru i zlatu, rad Pitera Zoudisa, a još dve njegove umetničke tvorevine - Akropolis i lik Aleksandra Makedonskog - krase veliku salu restorana, koji može da ugosti više od 100 posetilaca. Zaduženo da o njima, njihovom opuštanju i uživanju, uz odabranu hranu i piće, brine, je - 40 konobara, kuvara, barmena i drugih profesija, specijalista za ovu vrstu restorana. „Tadić grill“ ima i specijalnog službenika za kontrolu vina. Milisavljev restoran, u stvari, uz dobru kuhinju, poznat je i prestižan najpre, po kolekciji najboljih vina, uglavnom iz Amerike, Italije, Francuske... Gosti imaju na raspolaganju, u 9.000 buteljki, oko 650 različitih vrsta vina. Cena im je: od 20 do 7.000 dolara po flaši. Najviše se - kaže Tadija - prodaju vina od 200 do 300 dolara.
Bilo ko od poznatijih ljudi iz sveta politike, biznisa ili filma, iz Amerike i sveta, da poseti Ročester, obavezno dođe i u „Tadić grill“, na obed i - vino. Restoran je, i zvanično, nekoliko puta proglašavan za najbolji u Ročesteru i ovom delu države Njujork.
Ostvarenje dečačkog sna
Uz porodicu, koja mu je na prvom mestu, Milisav - Majk Tadić najviše voli da, u slobodno vreme, kad je lep dan, provoza svoju „Korvetu“ pobrđima uz jezero CANADAIGUA, koji podsećaju na prostor između Cera i Drine. Tu voli da se osami i seća sna iz detinjstva i rane mladosti. Kao dečak, voleo je da čita knjige Džordža Fenimora Kupera: „Poslednji Mohikanac“, „Doživljaji kožne čarape“, i druge. Radnja u tim romanima odigravala se upravo na prostorima gde on sada dolazi. Sanjao je, onda, da jednom poseti i vidi ta mesta. Sudbina je htela da se dečji san Milisava Tadića iz šabačkog Kamička ostvari u meri, većoj od željene. Na obalu jezera „Canadaigua“ dolazi i sa suprugom i kćerkom. One su srećne kad vide koliko mu je drago da tu provodi slobodne trenutke, kojih nema previše. Naprotiv. Rad na dva mesta, u „Anteksu“, i u Restoranu, zahteva višečasovno radno vreme svakog dana. Za sada Majk u tome - zahvaljujući svojoj ogromnoj, skoro neverovatnoj energiji - sa lakoćom uspeva. Svestan je i da takvim tempom neće moći celog života. Zato se već priprema za to veme. Sa Andreom odlazi na operske predstave; opet, kao i u detinjstvu i mladosti u Šapcu, kad i najmanje vremena ima, čita; i - puno se druži sa jedinicom Katarinom, koja pohađa 9-ti razred privatne HARLY SCHOOL. Njen dar za slikanje, zajedno sa suprugom Andreom, u potpunosti podržava, i omogućuje joj da ga što više razvije. U tome - u njenom odrastanju, umetničkom usavršavanju i mogućim dostignućima u toj oblasti života - nekadašnji dečak sa šabačke kaldrme, Milisav Tadić, vidi svoju budućnost i svrhu ovozemaljskog postojanja.
“Glas Podrinja“, 21. mart 2002.
U VINU JE ISTINA
Majk Tadić napustio je Ročester, prodao firmu za lepovanje delova za automobilsku industriju i medicinu, i restoran i sa suprugom Andreom se preselio u Las Vegas. Ovde žive već neko vreme i Majk radi za eksluzivnu firmu BARTOLOTA, za Hotel vina. Po svojoj proceni nabavlja najkvalitetnija vina iz Italije i Španije. Prvi je stručnjak te vrste u firmi. Dosta putuje, u stalnom je kontaktu sa plemenitim pićem, i tako u popunosti ostvaruje svoj san iz detinjstva, kada je sa dedom kalemio voćnjake i pravio vina na obroncima Cera u Beloj Reci.
Kćerka Katarina ja završila prstižni Kolumbija univerzitet u Njujorku i sada u tom gradu živi i radi kao diplomirani dizajner.
U Ročesteru sam proveo nepuna četiri dana, ali i to je bilo više nego dovoljno da se upoznam sa mnogobrojnim poslovima i neverovatnom energijom Milisava Tadića, čoveka koji još uvek sanja svoje detinjstvo na šabačkim ulicama, svoj Kamičak i kalemljenje voća sa dedom Milisavom Marićom, majčinim ocem iz Bele Reke (po kome i nosi ime), na padinama Cera. Počnimo redom...
Milisav Tadić rođen je u Beloj Reci 13. oktobra 1950. godine. Otac Dragutin bio je zaposlen u Šumskom gazdinstvu „Boranja“ iz Loznice. U Šabac se Tadijina porodica doselila kada je on napunio godinu dana. Osnovno obrazovanje stekao je u šabačkim školama „Mileva Kosovac“ i „Vuk Karadžić“.
Tehničku školu - mašinski smer - završio je sa odličnim uspehom 1969. godine u Šapcu. Školski drugovi: Ljubodrag Radenković - Mišel, Uroš Stanić, kasniji kum, Branko Jeličić, Vlada Janković - Prća, Slobodan Mišković i mnogi drugi, ostali su mu u nezaboravnoj uspomeni. Vojno-tehničku akademiju u Puli pohađao je sa još četvoricom Šapčana. Akademiju je napustio posle dve godine. Nije bio, kaže, čovek usmerenog duha i discipline, već širine i samostalne volje. Po povratku u Šabac, zaposlio se u tada najvećoj gradskoj fabrici, neizbežnoj HI “Zorka“, ali je, posle 15 dana, posao morao da napusti, jer je neko drugi „imao bolju vezu“. U čekanju na posao, koji bi odgovarao njegovom znanju, talentu i neiscrpnoj energiji, bio je primoran da slaže čunjeve u kuglani ondašnjeg Doma JNA. Iznenada je prelomio u sebi, odlučio i - otišao u Beč 1973. godine. U glavni grad Austrije došao je sa samo 100 maraka i 20 dolara. Ubrzo je, srećom, upoznao Maira Guenthera, Bečliju, koji ga je zaposlio na benzinskoj pumpi. Sve ostalo vreme provodio je u Fabrici nameštaja JOSCH LUECKEM, kao pomoćni radnik na sklapanju kuhinja i drugih elemenata od drveta, za domaćinstva.
Uspeh pronalazača i menadžera
Posle neuspešnog kratkog braka, 1976. godine, došao je u Ameriku, kod sestre Stane, u Čikago. U početku je radio u laboratoriji CONN CRANE INTERNATIONAL kompanije, koja se bavi lepovanjem - procesom kojim se obezbeđuju savršeno glatke površine raznih vrsta materijala - a posle četiri godine prešao je u Institut za konstrukciju alata. Radio je dizajn za nekoliko vrsta alata. Pošto je brzo napredovao u struci, Firma ga je poslala na teren, po raznim gradovima Amerike, da rešava teškoće koje bi se javile u toku rada, u njenim prestavništvima. Tako je postao prvi stranac u istoriji Kompanije koji je dobio posao predstavnika Firme sa velikim ovlašćenjima. Ovim poslom bavio se u Pitsburgu, gde je, za 12 meseci, normu premašio tri puta, potom i u Bafalu, gde je poslovne zadatke, opet, ostvario sa učinkom višestruko većim od predviđenog. Stalno napredovanje u struci, nije promaklo nadležnim u Kompaniji i ona Majka Tadića postavlja za svog menadžera za zapadni deo države Njujork, u Ročesteru.
Bio je u ovom gradu godinu dana, reč je - znači - o 1985-oj, kada je upoznao Andreu Hadži Mikadakis, pravoslavnu Grkinju, lepu, nežnu i plemenitu ženu za koju je „od prvog dana znao da je ona prava“. Iste godine Milisav - Majk Tadić i Andrea Mikadakis su se venčali u Nacionalnom parku u Kaliforniji, u Kraljevskom kanjonu, u Grčkoj pravoslavnoj crkvi. Kum na venčanju im je bio Uroš Stanić, koji je - specijalno za tu priliku - doputovao iz Šapca i Jugoslavije. Stanić je krstio i kćer Katarinu, rođenu u avgustu 1986. godine.
Nemirnog duha, uvek u potrazi za nečim novim, za izazovima, saznanjima i dokazivanjem, rešio je da u Ročesteru otvori sopstvenu firmu. Počeo je od jedne mašine za lepovanje u malom, iznajmljenom prostoru, a danas - posle 16 godina - poseduje Firmu ANTEDž sa 70 zaposlenih, koji rade u tri smene, i 20-tak najsavremenijih, skoro nabavljenih mašina za lepovanje. Mašine je kupio u Italiji i trenutno ih u Americi ima samo Majkova firma. Pored ostalih, „Anteks“ posluje sa industrijskim gigantima poput GENERAL MOTORS-a, KODAK-a, FORD-a... Sa „General motorsom“, na primer, ima neograničeni ugovor. Najviše zbog toga, što je u proizvodnji - lepovanju jednog dela benzinske pumpe za automobilsku industriju - zahvaljujući Tadijinoj inovaciji, obezbeđen najviši kvalitet, a škart skoro sasvim izbegnut. U „Anteksu“ se lepuju i metalni proizvodi za medicinsku opremu i druge industrije. Supruga Andrea je potpredsednik Firme, tako da je ona u stopostotnom vlasništvu porodice Tadić.
Vlasnik restorana i kolekcionar vina
Svoju nemirnu prirodu, Milisav je, tokom vremena, sve više prenosio i na suprugu, inače tihu, odmerenu i povučenu ženu. Tako je, uz njenu podršku, a posle dugih razmišljanja, procena i priprema, odlučio da otvori ekskluzivni restoran u Ročesteru. Sakupljanjem vina, retkih i kvalitetnih vrsta, počeo je da se bavi još 1982. godine. Istovremeno, takođe iz hobija i ljubavi ponete još iz detinjstva, počeo je da kuva i sprema hranu u raznim vidovima i oblicima. Pripremao je specijalitete i eksperimentisao sa poznatim jelima, ne samo iz Evrope i Amerike, nego i Azije i Afrike. Tako je stvorio neku vrstu sopstvene kuhinje, za koju mnogi od gostiju njegovog restorana TADIĆ GRILL, smatraju da je ekskluzivna.
Tadijin deda po majci, Milisav, bio je čuveni voćar. Po padinama i u zabitima Cera, kalemio je voćke samo za svoju dušu. Mnogo pre nego što su se na tržištu, u specijalizovanim radnjama i na pijacama za prodaju voća, pojavile breskve sa glatkom opnom (mešavine breskve i šljive), Milisav ih je jeo kod svog dede u Beloj Reci. Na svoja specijalna kalemljenja voća, deda je često vodio i unuka-imenjaka. Milisav Tadić iz Ročestera, u Americi, uveren je da sve što danas zna o vinima i svemu drugom vezanim za voće i prerađevine od njih, nosi sa sobom iz detinjstva, iz vremena kada je sa dedom kalemio divlje voće po voljenoj planini - Ceru.
„Tadić grill“ restoran Milisav je otvorio u NjATER STREET-u, gotovo u centru grada, na mestu gde je ranije bila ugledna ročesterska kafana sa nazivom istim kao i ulica u kojoj se nalazila. Ona je izgorela u požaru 1997. godine i Milisav i Andrea Tadić su je zakupili 1998. U renoviranje novog, svog restorana, uložili su znatna sredstva. Restoran je urađen u klasičnom grčkom stilu sa stubovima koji podsećaju na dorske. Zidove ukrašavaju slike poznatih američkih, kanadskih i grčkih likovnih umetnika. U posebnoj odaji - samo za specijalne goste i prilike - nalaze se dve prelepe ikone Isusa Hrista i Bogorodice, urađene u srebru i zlatu, rad Pitera Zoudisa, a još dve njegove umetničke tvorevine - Akropolis i lik Aleksandra Makedonskog - krase veliku salu restorana, koji može da ugosti više od 100 posetilaca. Zaduženo da o njima, njihovom opuštanju i uživanju, uz odabranu hranu i piće, brine, je - 40 konobara, kuvara, barmena i drugih profesija, specijalista za ovu vrstu restorana. „Tadić grill“ ima i specijalnog službenika za kontrolu vina. Milisavljev restoran, u stvari, uz dobru kuhinju, poznat je i prestižan najpre, po kolekciji najboljih vina, uglavnom iz Amerike, Italije, Francuske... Gosti imaju na raspolaganju, u 9.000 buteljki, oko 650 različitih vrsta vina. Cena im je: od 20 do 7.000 dolara po flaši. Najviše se - kaže Tadija - prodaju vina od 200 do 300 dolara.
Bilo ko od poznatijih ljudi iz sveta politike, biznisa ili filma, iz Amerike i sveta, da poseti Ročester, obavezno dođe i u „Tadić grill“, na obed i - vino. Restoran je, i zvanično, nekoliko puta proglašavan za najbolji u Ročesteru i ovom delu države Njujork.
Ostvarenje dečačkog sna
Uz porodicu, koja mu je na prvom mestu, Milisav - Majk Tadić najviše voli da, u slobodno vreme, kad je lep dan, provoza svoju „Korvetu“ pobrđima uz jezero CANADAIGUA, koji podsećaju na prostor između Cera i Drine. Tu voli da se osami i seća sna iz detinjstva i rane mladosti. Kao dečak, voleo je da čita knjige Džordža Fenimora Kupera: „Poslednji Mohikanac“, „Doživljaji kožne čarape“, i druge. Radnja u tim romanima odigravala se upravo na prostorima gde on sada dolazi. Sanjao je, onda, da jednom poseti i vidi ta mesta. Sudbina je htela da se dečji san Milisava Tadića iz šabačkog Kamička ostvari u meri, većoj od željene. Na obalu jezera „Canadaigua“ dolazi i sa suprugom i kćerkom. One su srećne kad vide koliko mu je drago da tu provodi slobodne trenutke, kojih nema previše. Naprotiv. Rad na dva mesta, u „Anteksu“, i u Restoranu, zahteva višečasovno radno vreme svakog dana. Za sada Majk u tome - zahvaljujući svojoj ogromnoj, skoro neverovatnoj energiji - sa lakoćom uspeva. Svestan je i da takvim tempom neće moći celog života. Zato se već priprema za to veme. Sa Andreom odlazi na operske predstave; opet, kao i u detinjstvu i mladosti u Šapcu, kad i najmanje vremena ima, čita; i - puno se druži sa jedinicom Katarinom, koja pohađa 9-ti razred privatne HARLY SCHOOL. Njen dar za slikanje, zajedno sa suprugom Andreom, u potpunosti podržava, i omogućuje joj da ga što više razvije. U tome - u njenom odrastanju, umetničkom usavršavanju i mogućim dostignućima u toj oblasti života - nekadašnji dečak sa šabačke kaldrme, Milisav Tadić, vidi svoju budućnost i svrhu ovozemaljskog postojanja.
“Glas Podrinja“, 21. mart 2002.
U VINU JE ISTINA
Majk Tadić napustio je Ročester, prodao firmu za lepovanje delova za automobilsku industriju i medicinu, i restoran i sa suprugom Andreom se preselio u Las Vegas. Ovde žive već neko vreme i Majk radi za eksluzivnu firmu BARTOLOTA, za Hotel vina. Po svojoj proceni nabavlja najkvalitetnija vina iz Italije i Španije. Prvi je stručnjak te vrste u firmi. Dosta putuje, u stalnom je kontaktu sa plemenitim pićem, i tako u popunosti ostvaruje svoj san iz detinjstva, kada je sa dedom kalemio voćnjake i pravio vina na obroncima Cera u Beloj Reci.
Kćerka Katarina ja završila prstižni Kolumbija univerzitet u Njujorku i sada u tom gradu živi i radi kao diplomirani dizajner.
Najnoviji broj
18. april 2024.
