Ukusi koji se i danas pamte

Novka Marković u Šapcu je odrasla, završila školu a potom i Poljoprivredni fakultet u Beogradu. Prva radna iskustva sticala je u tadašnjem „Ratarkopu“, novoj radnoj jedinici u okviru nekadašnjeg velikog poljoprivredno-industrijskog kombinata AIK „Šabac“, odakle je prešla u „Šapčanku“.

- AIK je imao u svom sastavu više od 30 članica. Većina su bile organizacije za kooperante, manji broj poljoprivedna dobra. Sve zajedno pokrivalo je područje Mačve, Pocerine i Posavotamnave. U „Ratarkopu“ sam počela kao pripravnik baš u vreme osnivanja novog preduzeća na poslovima plana i analize. Vodili smo poslovanje svih tih radnih organizacija, pravili izveštaje, mesečne i periodične. Završni računi su se radili četiri puta godišnje, svaka tri meseca. To je tada zaista dobro funkcionisalo, ali uz mnogo kontrole i mnogo odgovornosti. U radnoj zajednici smo imali pravnike, komercijaliste i upravu, ono što bismo danas nazvali menadžmentom. Radili smo i elaborate, nešto što bi danas bilo slično biznis planu, za svaku od tih organizacija. Bilo nas je nekoliko i svako je imao po pet-šest organizacija o kojima je brinuo – priča Novka.

Foto: "Glas Podrinja"

Planska organizacija
„Ratarkop“ je nastavio sa radom, ali je Novka sa još nekoliko kolega, prešla u „Šapčanku“ što tada nije predstavljao nikakav problem s obzirom da je više radnih organizacija poslovalo pod istim okriljem.

- Počela sam da radim u „Šapčanki“ na poslovima izvoza. Imali smo ogromnu proizvodnju. Izvozili smo duboko zamrznute proizvode, voće i povrće, suve šljive, pasterizovanu višnju, boraniju i grašak, rakiju i druge proizvode. Devedesetih godina smo dobili zajam od Republike Srbije, tada smo još bili Jugoslavija, kako bi se napravio pogon za toplu preradu. To su bile takozvane petokilašice, limenke od pet kilograma, pasterizovana višnja, krastavac, boranija, grašak i najvećim delom izvozilo se u Nemačku i Mađarsku. Proizvodili smo, recimo, i po milion tegli krastavaca. Imali smo naše kooperante, proizvođače iz ovog kraja ali i iz drugih delova tadašnje velike zemlje. Znalo se kada ko seje, kada se bere da ne bi došlo do zastoja ili prevelike količine proizvoda u jednom trenutku.
Sejalo se tako da određena količina stigne u vreme kada su raspoloživi preradni kapaciteti „Šapčanke“, pa tako nije dolazilo do prezrevanja. Sve je bilo sistemski i planski organizovano. „Mačva“, „Ratarkop“, „Šapčanka“, „Mlekara“, svi su sarađivali međusobno, bili povezani i radili kao jedan sistem. Postojala je čak i interna AIK-ova banka, koja se kasnije ugasila – navodi.

Uspeh se merio kroz znanje, kroz ono šta si i koliko toga uradio. Samo na taj način bi se zaslužilo da te hvale kao stručnjaka.

Kapaciteti za ponos
Priseća se Novka i na to kako je „Šapčanka“ nastala. Iz akcionarskog društva „Voćar“ koji su pokrenula četvorica osnivača, kasnije je nastala fabrika, čuvena po svojim proizvodima van granice zemlje, širom kontinenta.

- Jedan od njih četvorice, Ukropina, imao je pogon na Dumači, prema Jelenči. Sećam se da je dolazio kasnije u „Šapčanku“, da razgovara sa nama. Tada je imao oko 90 godina. Pričao nam je kako su izvozili suvu šljivu u drvenim buradima. Dosta kasnije, 1984. godine počela je izgradnja nove, velike hladnjače od kredita Svetske banke. Ona je bila kapaciteta oko 800 vagona ili 8.000 tona robe u jednom trenutku. I za današnje uslove, to je gotovo nezamisliv kapacitet. Hladnjača je imala koeficijent obrta oko 1,5 a to znači da je, sa kapacitetom od 8.000 tona, godišnje kroz nju moglo da prođe oko 12.000 tona proizvoda. Proizvodili smo duboko zamrznute jagode, maline, papriku, seckanu papriku, zamrzavali smo šljivu koju smo kasnije mašinski sekli. Uredno smo vraćali kredit, izvozili robu sve do 1992. godine. A onda je došao embargo. Odjednom niko više nije hteo da radi sa nama, ni da čuju za nas – objašnjava Novka.

Foto: Privatna arhiva

„Ekselencija“ bistra kao suza
Dugi niz godina, Šapčanka je imala četiri velike proizvodne celine. Svaki od proizvoda nalazio je put do domaćih i stranih kupaca i vremenom postajao prepoznatljiv brend.

- Prva celina je bila duboko zamrznuta proizvodnja. Druga, suva šljiva i dehidrirano povrće: luk, kajsija, cvekla i sve ono što se koristilo za začine. Treća celina bila je topla prerada: džemovi, kompoti, sokovi i povrće, boranija, grašak i ajvar. Imali smo tunel u kojem se paprika pekla, a zatim ljuštila i išla u dalju preradu. I četvrta celina po kojoj smo bili prepoznatljivi, bila je proizvodnja prirodnih rakija i alkohola. „Ekselencija“ je bila naš najpoznatiji proizvod. Po njoj je inače, urađena standardizacija svih prirodnih rakija u Evropi. U „Šapčanki“ se primenjivao poseban postupak, sa šljive su se skidali pokožica i koštica, a ona je zadžavala svoju bistinu. Izvozili smo u Nemačku, a svake godine i u Čikago po jedan kontejner, oko 20.000 litara. Po rakiji „Ekselenciji“ bili smo poznati u celom svetu. Naša „Ekselencija“ je bila bistra kao suza, priča se da ju je i pokojni Broz pio. Pravili smo i „Viljamovku“, nabavljali krušku sa područja Gradiške u Bosni, izvozili velike količine u Italiju. Kada je počeo rat, to više nije bilo moguće. Viljamovka ima specifičan način proizvodnje baš zbog genetske osobine da joj je peteljka jako slaba. Čim plod postane teži, on pada. Zbog toga se brala sa oko 80 odsto zrelosti i stavljala u drvene boks-palete. Radnici su je ručno prebirali, a koja god bi kruška počela da žuti, izdvajala se i išla u proizvodnju, a zelene su stajale i dozrevale. To je bio potpuno manuelni rad, ali svaka ta boca rakije zlata je vredela. Sve to je funkcionisalo negde do 95-96. godine- ističe naša sagovornica.

Međuopštinski istorijski arhiv:
- DP za preradu voća i povrća „ŠAPČANKA“ Šabac osnovana je 1945. godine kao Fabrika konzervi „Šapčanka“ Šabac u ulici Janka Veselinovića br.7. Kasnije, 15.1.1955. godine, za potrebe bivšeg sreza Šabac osnovano je Trgovinsko preduzeće za uskladištenje i promet poljoprivrednim proizvodima „Hladnjača“ Šabac.
Preduzeće „Hladnjača“ 06.04.1959. godine integriše se sa Fabrikom konzervi „Šapčanka“ i formiraju novo, Preduzeće „Šapčanka“ za prehrambenu industriju sa hladnjačom u Šapcu. Četiri godine kasnije ulazi u sastav PIK „Mačva“, a od 1970. je u sastavu PIK „Podrinje“ Šabac. Krajem sedamdesetih ulazi u sastav SOUR AIK „Šabac“ RO „Voćar-Šapčanka“ Šabac i od 1992.godine nosi naziv DP za preradu voća i povrća „ŠAPČANKA“ Šabac.
U svom sastavu je imala: OOUR „RZZP“ (radna zajednica za zajedničke poslove), OOUR „Voće“ - poznata marmelada, olimpijsko sunce u tetrapaku, OOUR „Povrće“ - sve vrste zimnica u konzervama koji su plasirani po čitavoj ondašnjoj Jugoslaviji, OOUR „Alkohol“ – čuvena šabačka rakija „Ekselencija“ pravljena od šljiva bez koštica i OOUR „Uslužne delatnosti“. Tokom godine angažovali su veliki broj sezonskih radnika.
Kod Trgovinskog suda u Valjevu 13.08.2009. godine pod brojem 19/09 otvoren je stečajni posupak i izvršena prodaja „Šapčanke“. Stečajni postupak okončan je rešenjem istog suda br. 480/11 od 7.10.2011. godine -

Sezonci su bili stalni
„Šapčanka“ je 80-tih godina imala oko 1.200 stalno zaposlenih radnika, bez sezonaca. Mnogi od njih koji su u njoj radili povremeno, u sezoni, tvrdi Novka, ističu da su svoje porodice odgajili upravo zahvaljujući sezonskom radu u Šapčanki.

- Proizvodnja je bila ogromna, a radnici vredni i snalažljivi. Bili smo među prvima koji su počeli da rade šljivu bez koštica i to je bio uglavnom manuelni rad. Postojala je neka poluautomatska mašina za vađenje koštica, ali se uglavnom radilo šljivu po šljivu. Izvozili smo u Francusku zamrznute višnje, i jednom sam bila kod tih Francuza. Služili su naše višnje u prelepim čašama, kao aperitiv. Divila sam se koliko naši proizvodi lepo izgledaju na francuskom stolu. Sećam se da smo za reprezentaciju rakiju ostavljali u drvenim buradima. U njih su se stavljale hrastove letvice, pa je rakija dobijala zlatnu boju. To je bilo namenjeno samo za poklone gostima ili kad se negde ide. A radnici su se, naravno, snalazili. Kada šef na alkoholu nije bio raspoložen da im da malo rakije, oni su nalazili načine da izvuku iz bureta. Gde ima rakije, tu se i pije – kaže sa osmehom.

Foto: Privatna arhiva

Dobre komšije
Novku je život i posao odveo u drugu firmu, ali je i dalje ostala „u svom poslu“. I danas, puno godina posle, rado se priseća vremena provedenog u „Šapčanki“, kolega, prijateljstava.

- Otišla sam iz „Šapčanke“ 1997. godine ali na to vreme nosim samo lepe uspomene. Plate nisu bile velike, ali su bile redovne. Znalo se kad se radi, kad se odmara. Kada smo išli na letovanje, dobijali smo platu, akontaciju i regres. Regres je otprilike bio kao još jedna plata. Znači, imali ste dve i po plate i mogli ste mirne duše, sa čekovnom knjižicom, da odete na more i vratite se. Imali smo i druge pogodnosti. Nismo morali da kupujemo zimnicu ili meso, jer se sve to organizovalo preko sindikata. To su bile lepe godine. Radilo se mnogo, ali se i družilo. Bilo je kolegijalnosti, solidarnosti i osećaja da smo svi deo jedne velike priče. I nije to bilo samo poslovno. Družili smo se i porodično i kolegijalno, bili povezani ne samo poslom već i životom. Sa „Klanicom“ smo bili prve komšije. Zajedno smo pili kafu, njihova menza je bila blizu naše laboratorije. Sve je bilo tu, jedno pored drugog. Mi smo imali rakiju i salatu, oni su imali meso. Kada bi radnici radili treću smenu, u Klanici bi im ispekli meso i stavili ga u vagon. Naši bi doneli rakiju i salatu, a oni bi uzeli šerpu sa mesom. Tako se to radilo, i svi siti i zadovoljni – ističe Novka Marković.